Југословенска монархија је била отеловљење југословенске идеологије, а не српског завета и православне хармоније Цркве и државе (Небеског и земаљског царства). Циљ те идеологије, а и саме југословенске монархије, био је да се уништи српска државност, Косовски завет и православље! Јосип Броз је само докрајчио тај процес…
Римско право је дело Византије. Прилагођавање хришћанству и кодификацију тога права извршио је православни цар Јустинијан. На жалост, руски цар Петар Велики је одбацио римско право као конституивну основу царства, те је тиме онемогућио хармонију цркве и државе, тј. одступио од православља.
У историји Европе, међутим, Србија остаје светао пример поштовања те хармоније, што налази савршен израз у свенародном Косовском завету. У српском предању је заштитник и кодификатор римског права, цар Јустинијан, слављен исто онако као и у Дантеа (у три пјевања Раја).
Позивајући се на обавезу православних да поштују закон и хармонију Цркве с Јустинијановим законом, патријарх пећки Гаврило (на престолу патријарха 1648-1655) ишао је у Москву да, за одбрану Цркве од унијаћења (у Крајини!), тамо штампа свој превод књиге Византинца Нила Кавасиласа из 14. века, под насловом: „Типик избраније многое от 34 книг на латинскују јерес“, па је против „латинске јереси“ говорио на Московском сабору г. 1655.
Хоћу рећи да Србима није осим Мајке Цркве потребна никаква друга „мајка“ (па ни „мајка Русија“), као што ни Русима није потребна никаква друга мајка осим Цркве православне руске!
Римско право је ушло дубоко у предање православних чак и онда кад се у том предању не чува под именом римском, него под именом светих царева и законодаваца као што су Константин и Јустинијан. Из тог предања, од монаха и „дубоких књига“ (о којима је реч у ‘Горском вијенцу’, 2776-2183) римско право је прешло и у свест коју о историји има Карађорђев устанак.
Устаници ne одржавају најживље везе са „Свјатејшим правитељствујушчим синодом“ Русије, него са Светим Петром Цетињским и са митрополитом карловачким, Стефаном Стратимировићем. Јер, мајка Србије није Русија, него Српска православна црква.
Берђајев је још г. 1935. написао књигу: „Руски извори и руски смисао комунизма“ и показао да су коријени руском комунизма у руском царизму! Само тако, само том истином је могао да сузбије папску клевету да је руски комунизам поникао из православља!
Оно што је Октобар био за Русе, то је југословенство (југословенска идеологија и југословенска монархија) била за Србе: удар, нема сумње, мање снажан од Октобра и револуције, али удар довољан за исцрпљену и малу Србију да је избаци из њене историје.
То ће се показати већ у догађајима око конкордата. Колико год је тај конкордат био противан православљу и предању (завету), он је одговарао интересима и самој суштини југословенске монархије, што значи да самa суштина те монархије није одговарала српској историји, предању, завјету, православљу. Ипак је сам монарх био иницијатор конкордата.
А када је конкордат одбачен, скршен на отпору Српске православне цркве, године 1937, завјереничке силе југословенства су судбину Срба у Југославији одузеле краљу и монархији и предале Комунистичкој партији Југославије, конкретно Јосипу Брозу. Он, наравно, није имо ту силу да скрши Србе.
Али, завјереничке силе југословенске идеологије су одобриле упад Црвене армије у Србију, да би на тај начин Броз добио власт у Београду и до краја искористио југословенску идеологију за разбијање српске државности. Тако се југословенска идеологија показала довољном да Србе избаци из историје исто онако како је Октобарска револуција избацила Русе.
Карактеристично је да је др Јосип Смодлака био за читаво то време, од почетка преговора око конкордата па до успоставе Титове власти, једнако активан и одлучујући важан дипломата краља Александра, као и др Шубашића и Јосипа Броза. За читаво то вријеме је политика jугословенске идеологије вођена из Лондона: од времена Југословенског одбора (1914-1918), па до споразума Тито-Шубашић.
Југословенска монархија је била отеловљење југословенске идеологије, а не српског завета и православне хармоније Цркве и државе (Небеског и земаљског царства). Циљ те идеологије, а и саме монархије (били тога свесни југословенски монарх и монархисти, свесни или не!) био је да уништи српску државност, Косовски завет и православље!
(одломак из књиге „Срби у Југославији и Европи“, проф. др Жарко Видовић)
Седмица.ме