Кад је проглашена нова држава, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Александар је већ био стари момак, са тридесет лета. Та његова небрига да обезбеди потомство и наследника почела је да забрињава најоданије присталице династије. У монархијама, у то доба, у избору будуће краљице више се водило рачуна о интересу земље и престижу династије од љубавних жеља владара. Престоничке новине помињале су многобројне европске принцезе. Готово сваки Александров одлазак из земље повезиван је са евентуалном женидбом.
Младом престолонаследнику, који је један добар комад свог дечаштва провео на школовању у Русији, јавила се идеја да би изабраницу свог срца могао да пронађе између четири ћерке руског цара Николаја II – Олге, Татјане, Марије и Анастасије.
Ту идеју подгрејавале су и његове рођене тетке, ћерке краља Николе Петровића, Милица и Анастасија Стана. Милица је била удата за великог кнеза Петра Николајевича Романова, а Стана за кнеза Георгија Максимилијановича Романова и имала титулу императорског височанства. Обе су биле врло блиске са царским брачним паром и врло утицајне на дворске прилике у Петрограду.
Међутим, два балканска и почетак светског рата, потом избијање бољшевичке револуције и погубљење готово целе породице Романов, осујетили су ове велике планове будућег југословенског краља.
После Великог рата мења се политичка и географска слика Европе. Много је мање монархија и нагло расте углед српске династије, која је тада стајала на челу једне озбиљне европске државе. За многе преостале европске дворове српски престолонаследник био је добра прилика.
У децембру 1918. румунски краљ Фердинанд доноси одлуку да одликује регента Александра. У позадини ове, на први поглед изненађујуће одлуке била су два разлога. Жеља румунског краља да удоми једну од својих кћерки и да омекша разграничење Баната, који су запоселе српске трупе. Непосредно по одликовању Александра, српски посланик Бошко Чолак Антић позван је на један дворски пријем у Букурешту. Фердинанд му је одмах пришао и без околишења рекао да би његова највећа жеља била да се српски престолонаследник ожени са једном од његових кћери и да би био најсрећнији када би му он био зет.
Томе се придружила и краљица, која је инсистирала да Чолак Антић одмах отпутује у Београд и да пренесе ову понуду. Али у престоници нове краљевине, ни влада ни краљ нису придавали овој информацији превелики значај. Румунски двор је био упоран. Послали су влади у Београду фотографију своје старије кћерке Јелисавете, која је тада важила за једну од најлепших принцеза. Из Београда је, гле чуда, стигла порука да се пошаље фотографија млађе кћерке Марије. Ово је у Букурешту примљено са великим задовољством. Изражена је и жеља да и они добију фотографију принца Александра.
Румунска краљица се 19. априла 1919. обрела у Земуну и буквално изнудила сусрет са регентом Александром. Била је веома задовољна дочеком, али не и резервисаношћу саговорника, јер јој није уручио тражену фотографију да би је показала својој кћерки. Тек 6. маја тој жељи је удовољено, када су послате фотографије српског престолонаследника. На румунском двору су били одушевљени и позвали су Александра да посети Букурешт. Сва румунска штампа већ је отворено писала о будућој веридби румунске принцезе са југословенским престолонаследником.
Али на Балкану ништа није тако једноставно, па чак ни кад је у питању зближавање двеју династија. Тих дана савезници доносе одлуку да највећи комад Баната припадне Краљевини СХС. То је изазвало велико незадовољство у Румунији. На двору су избегавали сваки разговор о започетим контактима за успостављање рођачких династичких веза. Посланик из Букурешта јавља да о најављеној веридби нема ни говора. Чак се и прети:
Бајонети ће одредити границу, кад се не може миром – говорио је начелник румунског Генералштаба генерал Просен.
У међувремену, старија румунска принцеза Јелисавета већ је била удата за грчког краља Ђорђа, а млађу Марију упорно је просио бугарски краљ Борис. У јануару 1921. у Букурешт је допутовао председник бугарске владе Стамболијски да измоли руку млађе принцезе. Вратио се необављена посла, а разлог је била Маријина аверзија према Бугарима. А двор у Букурешту је поново почео да се окреће ка Београду…
У мају 1921. Александар борави у Паризу. Готово сва европска штампа пише да је он дошао због веридбе са неком од француских или енглеских принцеза. Најчешће се помињало име принцезе Софије Гизе, ћерке војводе од Вандеје и нећакиње краља Белгије. Најављена посета будућег краља Лондону опет је подстакла нагађања да је у питању његова женидба са енглеском принцезом. Наравно, ни београдске новине нису равнодушне. Пише се опширно о свим кандидаткињама. Тврдило се да француске и енглеске принцезе за једног православног владара нису биле богзна како прихватљиве. Какву би корист имала држава од француске принцезе у републиканској Француској, или неке даље рођаке енглеског краља. Уз то, једна је била католикиња, а друга протестанткиња.
Изгледа да је тако мислио и Александар. Обрни-окрени, све се враћало на понуде румунске династије, јер је она имала блиске родбинске везе са енглеским краљем.
Упорност краљице Марије да удоми своју ћерку имењакињу за југословенског краља уродиће плодом. Она успева да се у Паризу сретне са Александром и он прихвата њену понуду да посети Букурешт, али уз један услов. Због жалости за оцем Петром Ослободиоцем, жели да избегне свечани дочек.
Толико очекивани долазак краља Александра у румунску престоницу био је 8. јануара 1922. године, када се препустио својим домаћинима, који су му приредили срдачан дочек.
Краљ Фердинанд је у својој здравици подсетио да су Срби и Румуни у борби увек били заједно и да ће сарадњу наставити као добри суседи, пријатељи и савезници. Краљ Александар се одмах изјаснио зашто је заправо дошао у Букурешт:
– Моја срећа, улазећи у круг породице вашег величанства, биће у исто време, надам се, и срећа ваше многовољене кћери.
Тих неколико дана наш краљ је искористио за упознавање са својом изабраницом. Принцеза Марија, коју су иначе звали Мињон, и Александар водили су дуге интимне разговоре. По повратку са једне шетње Мињон је сва радосна утрчала и рекла мајци:
– Мама, ми смо се договорили!
Александар и Марија венчали су се 8. јуна 1922. године у Саборној цркви у Београду. Венчање је обавио патријарх српски Димитрије. Кум је био енглески краљ Ђорђе, који је за овај чин послао специјалног изасланика, свог син Алберта, војводу од Јорка.
Династички интереси обеју краљевских кућа обезбеђени су посебним брачним уговором који су, по овлашћењу краља Александра и краља Фердинанда, сачинили и потписали њихови министри двора. Уговор на првом месту прецизира мираз и личне приходе принцезе Марије, дарове и поклоне, дуговања и друге финансијске обавезе. По овом уговору краљ Румуније даје својој кћерки мираз у износу од пет милиона златних француских франака, који су осигурани у 250 акција Националне банке, 500 акција једне фабрике текстила, 6.000 акција фабрике папира. Осим тога, Национална банка Румуније као израз оданости према династији даје принцези Марији хартије од вредности од милион леја. Мираз је стављен на располагање краљу Александру и принцези Марији и, у случају захтева, биће пребачен у Београд или у неку другу банку.
Иван Миладиновић
http://www.novosti.rs