Тешко би било наћи младу или средовечну особу у Русији, која је активно заинтересована за друштвене мреже и политички живот, а да није чула за „Вована“ (Владимир Кузњецов) и „Лексуса“ (Алексеј Стољаров). Они су скоро легендарне шаљивџије, нашироко познате захваљујући серији вешто изведених намештених телефонских позива којима су исмејали руске, али и међународне славне личности (доспели су чак и до Елтона Џона 2015. године, када је овај глобално препознатљиви забављач био убеђен да разговара са Владимиром Путином). Међутим, у последње време овај двојац је своју пажњу преусмерио на политичаре – стране председнике, званичнике Светске антидопинг агенције, олигархе који финансирају паравојне формације…
Вован: То је зато што намерно постављамо питања која могу да занимају и новинаре. Темељно се припремамо за сваку шалу, не играмо се. То јесте нека врста новинарског истраживања, само што је примењена уз помоћ шала.
Вован и Лексус признају да су се, у покушајима да прошире оквире новинарства, саплели о нешто што је синтеза шаљивости и новинарства. Тврде да их не узнемирују претње личним санкцијама које би против њих могле да изгласају ЕУ или САД.
Вован: Ваљда немамо банковне рачуне у Панами… Нас то не плаши, Русија је велика земља. Наравно да нам не би било драго, али нисмо уплашени. Лично не верујем да ће да се спусте толико ниско, јер ми не представљамо никакво државно тело.
Лексус: Па, све је могуће…
Вован: Истина, све је могуће. Чак ни у Украјини не покушавају да против нас подигну прекршајне пријаве.
Ове шаљивџије не очекују да њихова активност има било какве глобалне или историјске последице. Али новембра 2015. доспели су чак до доказа да је руководство радикалних кримских Татара било умешано у тероризам у Херсонскоj регији у Украјини, близу Крима (експлозивом су оштетили елетромрежу, остављајући цело полуострво без струје на неко време).
Вован: Неки људи кажу да пишемо историју. (Смеje се.) Мада, мени то делује претерано. Не могу да кажем да сматрамо да су наше активности много па значајне, или да смо ми некакви суперхероји. Не. Ми само радимо то што радимо, оно у чему смо добри, и што ће можда користити друштву. Барем ова бомбастична прича са Крима о хватању лика који је постављао експлозиве на електроторњеве… Кримски Татари су, у разговору с нама, признали да стоје иза тог злочина. Тако да има неке добробити…
На питање да објасне механизам својих шала, који је мистериозан за многе људе убеђене да такве смицалице захтевају некакву високотехнолошку опрему, шаљивџије нам кажу да они само користе лаптопове и нормалне канале комуникације, као што су мобилни телефони и скајп.
Лексус: Не постоје заштићени канали. Наше жртве користе обичне, статичне телефоне. Не постоје заштићени канали комуникације, као што неки верују. Постоје званични телефонски бројеви, и они су доступни, свако може да их позове. Они постоје, а главно је знати тај број. Ми их имамо.
Вован: Најважније је да их скренеш од себе. Заштићене линије може да користи наша страна.
Лексус: (прекида) заштићене линије постоje (унутар земље) како нам нико не би ушао у траг и не би прислушкивао…
Вован: Најпре мораш да позовеш одређени број, обичан број. Они подразумевају да позивач користи заштићену линију у својој земљи, и зато се пребаце на заштићену линију у њиховој – тако се долази до двоструко заштићене линије. Али ствар је у томе да они не могу да провере на шта сте се ви пребацили у том тренутку.
Лексус: Телефонски позив увек прође кроз стандардне канале комуникације. Увек. Међутим, ми говоримо о земљама које нису у блиским контактима…
Вован: Ипак, настојимо да све што радимо остане у границама пристојности, како ти разговори не би излазили из оквира уобичајених билатералних разговора између два лидера. Чак ни кад се разговор заврши, они не схватају да су причали са шаљивџијама, јер заиста верују да је то био позив на председничком нивоу. Тако да смо изгледа веома спремни за опонашање светских државника. Изгледа да нико не може да примети разлику.
* А шта је са имитацијом гласова?
Вован: Не, то не радимо. Нисмо у стању да имитирамо гласове.
* Стварно?
Лексус: Никога не имитирамо.
Шта, претпостављате да они неће препознати глас?
Вован: Да. Ми проучавамо историју односа.
Лексус: Гледамо видео-снимке како бисмо ухватили барем начин говора.
* У западним медијима Вован и Лексус познати су као бабароге, зато што успех њихових шала, које преко друштвених мрежа моментално продиру до свих крајева света, приписују њиховим везама са руским тајним службама. Коментаришући ово, њих двојица се стално смеју.
Вован: Западни медији све посматрају из своје енигматске перспективе. Свуда виде Путина. Они воле да све представе као дело ФСБ-а, а не рад обичних људи.
Лексус: У ствари, они који нас не воле имају два објашњења. Прво је да су жртве наших шала заправо глумци, тј. да ми нисмо ни звали никаквог председника, него да смо разговарали са другим шаљивџијама, а да су снимци које пуштамо у ствари само јефтине монтаже. Али чим стигне потврда да су снимци аутентични, у виду реакције неког портпарола председника који је био наша мета, одмах се активира друга група, која мисли да смо агенти ФСБ-а. Остали људи нас посматрају веома позитивно, и они су већина. Они верују да нисмо агенти ФСБ-а и да не монтирамо снимке, односно да постоји треће објашњење: ово што радимо је чист друштвени инжењеринг – а то је заправо истина.
Вован: Људи би морали да престану да схватају ФСБ као биро који користи свакојаке трикове.
Лексус: Они су затворена организација.
Вован: Све тајне службе су одавно успостављене, оне имају своје стандарде и унутрашња правила. Наша активност је и њима необична, и они не осећају никакву блискост са нама. Они имају своје, давно успостављене канале. Наша активност је јавна – све што снимимо качимо на интернет – а производи њиховог рада су поверљиви. Некако ми се чини да нисмо на истом.
* Је ли изводљиво да направите шаљив позив Трампу? Или неком другом из Америке?
Лексус: Јесте, са било ким.
Вован: Било би компликовано, али што да не? Мислим, изводљиво је, мада је мало теже. Углавном радимо на постсовјетском простору, где имамо лична познанства. Али временом… Ускоро ће бити шала са међународним европским званичницима.
Лексус: Пробаћемо. Што да не?
Вован: Што да не? Није немогуће.
Аутор: Сергеј Белоус