Оксана Сазонова, новинарка руске новинске агенције Њуз фронт, прокоментарисала је тренутну ситуацију на Балканском полуострву, говорила о ставовима према Русији у Србији, скренула пажњу на дискутабилно питање зашто се Србија још увек није придружила ОДКБ и придржава се неутралног статуса, а такође и о могућем следећем захтеву Албанаца на Косову и Метохији.
С. Веселовски: Данашњи разговор биће о ситуацији на Балкану, пре свега Србији. Као неко ко је често у Србији и разговара са народом, објасни нам колико је „Косово одвојено“ од Србије.
О. Сазонова: Као новинарка који је радила у Србији, желела бих да издвојим два тренутка – први је тај што је однос Срба према нама диван. Руске грађане, новинаре поштују, воле и рекла бих да многе моје колеге који раде ван граница Русије могу да ми позавиде јер у Србији руски новинари немају проблеме у комуникацији, чак и ја као представник кримске новинске агенције, ни са органима власти, ни са народом. Други тренутак је тај што је наш рад на Балкану веома важан како у смислу тренутних догађаја (Космет) тако и прошлих. Из искуства кроз које су они прошли, иако ми је жао што су баш Срби које волим и поштујем кроз такве тегобе пролазили у својој историји, можемо много да научимо. И од свих искустава, наравно, најтрагичнија су она на Космету. Колико је оно одвојено од Србије? Па, у културно-етничком погледу, оно јесте одвојено, то јест оно са чиме се сусрећемо у Београду где су нам сви путеви отворени, на Космету нема – сећате се да су нас и задржали тамо јер смо руски новинари. Што се тиче административне линије, она се може прећи, али за грађане оних земаља које ту такозвану самопроглашену републику нису признали, потребна је виза, а њу је између осталог и тешко добити. Колико знам, у Албанији се добија.
С. Веселовски: То јест, Албанија је косовским Албанцима нешто као матична држава?
О. Сазонова: Да, ако имате у виду уједињење Албанаца у једну државу, иако то неки воле да називају српском пропагандом. Космет је најјаснији пример, али треба обратити пажњу и на Македонију где Албанци траже проширење својих права, затим на делове Црне Горе где живе претежно Албанци. Када смо били на таквим местима, на српском нисмо могли да питамо за правац. Или не знају српски или не желе да на српском разговарају, али стиче се свакако утисак као да се налазите у сасвим другој држави када сте у таквим рејонима.
Веселовски: Кажу, такве нације и нема – Црногорци – то су Срби који живе на месту са другом географском одредницом још из времена Југословенског краљевства. Интересује ме, како бивша Југославија данас живи, да ли људи после конфликта у души још увек имају пламен мржње, и свака породица има неког кога оплакује и зато мрзи оне који су га убили?
О. Сазонова: Осећа се напетост, између осталог и због етничког чишћења, на пример Срба из Хрватске или са Косова, мада се труде да одрже мир. Али ако желе да задрже добросуседске односе, онда бирају да не говоре о прошлим конфликтима. Што се тиче црногорске нације, мислим да Ви као бивши грађанин Украјине одлично разумете о чему се ту ради – равијале су се паралелно две српске државе, а након одвајања Црне Горе од Србије, почиње замена националног идентита. Језик је исти у Црног Гори, па и Хрватској, мада се хрватски мало више разликује иако на вештачкој основи – речи неприродно мењају да би се од српских разликовале. И чак и тако, мени је лакше да разумем хрватски него на пример дијалекат којим се говори у јужној Србији.
С. Веселовски: Вратимо се албанском насељењу… Уколико они наставе да се шире на Балкану, говорили смо о Македонији и Црној Гори, онда ће се у једном тренутку сударити и са „Бошњацима“, Хрватима итд. Питам се колико је тај пројекат „Велике Албаније“ уопште могућ?
О. Сазонова: Ситуација у Македонији је можда тренутно најјаснији пример… Тамо албанске политичке партије имају велики утицај. Сама власт у Македонији је прозападна, и у евроатлантским преговорима које води та држава, албански фактор ће присуствовати и утицати, јер су Албанци блиски Западу. Они ће подржати интеграцију Македоније у НАТО и највероватније ће у тим преговорима тражити повластице за себе – пример је језик, а можда ће тражити и федерализацију Македоније, што би био само први корак ка остварењу њиховог плана. Што се тиче војних дејстава, тренутно су она мало вероватна.
С. Веселовски: И на крају, не могу да не питам о самој Србији, на коју страну више гледа, имам у виду власт, на страну ЕУ или Русије? И ако више на нашу страну гледају, зашто им не шаљемо конкретније знаке?
О. Сазонова: Србија се географски налази на интересантном месту. Она је окружена земљама чланицама ЕУ и НАТО-а. Однос према Вучићу у Србији је сложен, благо речено, противречан… А ми, с друге стране, можда и немамо права да осуђујемо Србију за њену неутралну политику. Они су мала земља, без излаза на море и морају да воде политику која је заснована на реалности. Србија већ има добре и доста уске односе са Русијом. Недавно су се у Србији одржале вежбе „Словенско братство“ (Србија, Русија, Белорусија), 9. Мај се слави и цени у Србији за разлику од многих европских земаља… И да, они можда у све то време и сарађују са Западом, али не знам колико ми као грађани земље која себе може заштити имамо право да их осуђујемо за ту сарадњу.
С. Веселовски: И нећемо да их кривимо, хајде боље да им помогнемо… јер ја као водитељ политичке емисије често говорим са српским познаваоцима политичких прилика у тој земљи, и они се често жале на то исто на шта смо се и ми, тада још увек грађани Украјине, жалили – да РФ дипломатски недовољно помаже. Да ли су наше дипломате почеле да предузимају конкретније кораке у Србији, онако како то раде америчке дипломате?
О. Сазонова: Пре свега, сагласна сам са вама да треба да се укључимо више. Сам рад наших дипломата нисам компетентна да коментаришем. Они сигурно раде, али ја сама нисам упућена у њихов рад. Истина је да у Србији са нестрпљењем очекују веће и конкретније присуство Русије, НПО и медије, посебно руску телевизију.
Емисију под називом „У ствари“ водио Сергеј Веселовски.