Агенција Срна преноси текст у којем тврди да су сведоци злочина трговине органима наводили имена припадника терористичке ОВК под чијом командом су Срби киднаповани са Косова и Метохије пребацивани у Албанију, али и како су убијани и сахрањивани у већ ископане гробнице.
Такође, како се наводи у сведочењима која Срна преноси, Рамуш Харадинај је тражио да лично буде обавештен о сваком заробљеном Србину.
Истражитељи Унмика су, иначе, сведоке обележавали бројевима да би их заштитили, пише Срна.
Агенција наводи да је у поседу поверљиве преписке шефа Мисије за истраге злочина из Скопља и Приштине Емона Смита са шефом Мисије за истраге Патриком Лопезом Тересом у којој Смит, на Тересов захтев, доставља извештај о исходу разговора које је имао са шефом Унмиковог Одељења за правду Полом Кофијем у вези са злочинима на КиМ, са посебним освртом на „Жуту кућу“.
Сведок „Н“ до детаља је испричао да је „обавио три испоруке“ киднапованих Срба – прву 20. јула, другу 23, а трећу 2. и 3. августа 1999. године, пише у Смитовом извештају.
Он је навео да се 20. јула у близини Клине јавио претпостављеном Петриту Агушолију, који му је рекао да се распитивао преко Решада Зајмија за возача за „неки“ посао.
Према речима сведока „Н“, та група му је од раније била позната као веома опасна – познати су били по убиству Срба у Пашином селу, док у Клини у то време више није било Срба.
„Рекао ми је да ћу возити камион од Пећи до Призрена и упозорио да морам урадити све што ми се каже, да држим уста затворена и да по завршетку заборавим све шта сам радио и да ћу једино тако моћи да доживим “дубоку старост““, навео је сведок „Н“.
Додао је да је задужио стари прашњави аутомобил „саб“ чији замрзивач позади није радио и да је возио сат и по од Пећи до Призрена, а са њим је у кабини био Агушоли. Када су стигли у Призрен, Агушоли му је наредио да се упути према Сувој Реци.
„Возио сам 15 минута. Прошли смо Љутоглав и километар после Љутоглава сишли смо с пута, кренули десно код куће која је имала три спрата. Наставио сам неких 100-200 метара и ту сам угледао 30 заробљених Срба. Међу њима је била једна жена. Чекали су под стражом 10 војника ОВК“, рекао је сведок „Н“.
https://srb.news-front.info/2019/07/29/vukchevi-u-alabaniji-najmane-11-grobnitsa-sa-otetima-srbima/
Заробљеници су, како каже, очигледно били изложени дугом маршу, јер су били прашњави и прљави, неки крвави.
„Атмосфера је била нормална, тако да ми је у почетку изгледало да ћемо их само заменити за наше људе. Један од припадника ОВК је саслушавао Србе. Један Србин је изјавио да се зове Драган Јоћимовић из Шилова код Гњилана, имао је око 40 година. Остали Срби су били из Ратимља, Оптеруше и Гњилана. Ту је било неколико људи са презименом Костић из Ратимља. Натерали су их да се укрцају у камион. Возио сам назад до Призрена“, испричао је сведок.
Навео је да је у Призрену изашао Петрит, а да су са њим у кабини била двојица припадника ОВК у цивилу, а иза њих „дискретна“ пратња од четворице припадника ОВК у „голфу двојци“.
„Питао сам где треба да возим и одмах ми је један од њих рекао да ућутим. Стигли смо у Кукеш, преко границе на Морини. На граници нас нико није зауставио. Избеглице (албанске) су се враћале, али када сам напуштао територију Призрена морали смо да станемо, јер ми је пукла гума. Тада је поред нас прошло 15 заробљених Срба. Они су крчили пут испред себе кроз жбуње“, присетио се сведок „Н“.
Иза њих је, како је испричао, полако ишао ““пицгауер““ џип у коме су били припадници ОВК.
„Четири или пет војника ОВК полако је корачало заједно са њима. Ту су се зауставили да запале. Међу заробљеним Србима препознао сам Властимира Стевановића из Призрена. Био је мршав, око тридесет година. Неки Срби носили су униформе. Речено ми је да су то заробљени припадници МУП-а и Војске. Питао сам једног борца ОВК шта ће урадити са њима. Казао ми је да ће сећи дрва у Албанији“, наводи сведок „Н“.
Додао је да је та група скренула десно од главног пута и прешла у Албанију преко планине Паштрик.
„Ми смо стигли у Кукеш око четири поподне. Када смо стигли у Кукеш, наставили смо другим путем и скренули према северу. Тамо само испоручио Србе, а потом смо се одвезли назад у Призрен“, рекао је сведок.
Наводи такође да је 23. јула између 9 и 10 часова пре подне поново ишао са истом двојицом припадника ОВК, да су дошли на колиметар и по од улаза у Суву Реку где их је на сеоском путу чекао озлоглашени “генг“ Исмета Таре из Суве Реке.
“’Овај пут сам видео лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Могао сам да осетим мирис свеже крви, тако да сам знао да су недавно убијени. Било је ту оба пола, али углавном мушкарци“, сведочио је сведок „Н“.
Сведок је рекао да су Срби били из Суве Реке, Гњилана и Ораховца, да су лешеве убацили у камион, посули их „капоритом“, прашком коришћеним за дезинфекцију и пригушивање „мириса“, а затим је истом рутом око 12.30 кренуо до Кукеша.
„Овај пут сам скренуо ка југу. Када сам стигао на дестинацију угледао сам Енвера Цоколија из ШИК-а (албанска обавештајна служба). Он је до 1991. године био при српском МУП-у у Приштини. Цоколи је био десна рука Башкиму Газидеди, који је био шеф ШИК у време Берише““, рекао је сведок „Н“.
Испричао је да су пратиоци из „голфа“ истоварили камион, да су користили маске и рукавице.
„Тамо је већ било ископано 15 већих јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало нам је сат и по да све завршимо. Место је било веома удаљено и подсећало је на Авганистан, осим што је ту било дрвећа. Потом смо се вратили у Призрен, а из Призрена продужили у Пећ, где сам вратио камион људима који су ме задужили за њега, каже сведок, те напомиње да му је „непријатни сувозач“ рекао да ће га поново звати.
Сведок наводи да се опет све готово на исти начин поновило, иста процедура као и пре, све је било добро организовано, гробови ископани, само што особа из ШИК-а (задужен за сакривање српских лешева) локални мафијаш из Дибре (Пешкопија) тада није била на локацији, али да сведок напомиње да зна да је то био Самури Амре. ““То знам сигурно, јер смо обавили седам “испорука“ заједно у Албанију“, испричао је сведок, а наводи се у извештају.
Према наводима из извештаја, сведок „Н“ је рекао да је четири друге „испоруке“ обавио његов брат.
Смит је написао у извештају да га је питао како је знао имена људи из ШИК-а, а сведок је одговорио да је чуо двојицу од њих у кабини како дискутују о кадровима из ШИК-а и да је чуо да (тада) актуелни шеф ШИК-а Фатош Клоши није имао појма о овим операцијама.
Сведоци „П“ и „Ц“ су, како се наводи у извештају, испричали сведоку „И“, а Смит наводи да се може веровати овом сведоку, да се у јужном Косову ништа не може десити у вези са организованим криминалом (наркотици, цигарете, оружје, прање новца) без одобрења пећког и призренског клана.
Према наводима Смита, сведок „П“ је рекао да су Даут Харадинај и Наим Маљоку лично били задужени за Пећ, Ђаковицу и све до Јуника, а линија поделе је била од метохијске котлине до Малишева.
„Он је рекао да је Маљоку веома моћан и скоро раван Рамушу Харадинају. Финансирао је и прошверцовао много оружја пре и за време рата. Углавном се бавио наркотицима“, наведено је у Смитовом извештају.
У извештају даље пише да у другом сектору, који чине Призрен, Сува Река, Ораховац, Урошевац и део Малешевске општине, постоји друга, независна, група али и даље под контролом Рамуша и Даута Харадинаја, чије су локалне вође били Ислам Кастрати, Шицури Ђељај и Џавид Елшани. Елшани је из села Пиране код Призрена, а Кастрати и Ђељај из Призрена.
У Урошевцу је био официр ОВК по имену Насер, који је ову другу групу „снабдевао“ заробљеним Србима из своје области.
Смит пише да „П“ није могао да се сети његовог презимена, али је рекао да је ОВК из његове зоне „куповала“ Србе из северних општина.
Овај сведок је испричао да је Даут Харадинај, брат команданта ОВК за Дукадин Рамуша Харадинаја, имао команду над ОВК базама код Тропоје још од 1998.
„П“ је често тамо боравио и лично комуницирао са Даутом и Рамушем, али углавном са Даутом, пише Смит.
Он додаје да су чак и за време бомбардовања неки заробљени Срби довођени тамо, али да су главне „испоруке“ почеле одмах по завршетку рата.
„Као што су нам и други сведоци изјавили, “П“ нам је рекао да су Рамуш и Даут наредили локалним командантима ОВК да се суздрже од освете над Србима поцетком јула 1999. године, али су наредили и организовали киднаповања Срба и њихове депортације у северну Албанију“, пише у Смитовом извештају.
Према наводима из тог документа, настављена је даља егзекуција и освета над Србима, али је то „сада било под бољом контролом““.
„Рамуш је лично наредио свим локалним командантима да га известе ако заробе Србе. У Ђаковици је највећи део овог посла обављан уз помоћ Џафера и Ђена Пожеге и извесног Насера, који је пре рата био вулканизер“, истакнуто је у извештају.
Смит пише да је сведок потврдио оно што је он већ знао да је у области Призрена Џавид Елшани из села Пиране био веома активан у „хватању“ живих Срба.
„Изузетно је уживао да их мучи. Био је шеф војне полиције ОВК. Они су носили црне униформе са ОВК ознакама“, преноси Смит и додаје да је сведок „Ц“ потврдио исто и рекао да је Елшани рођен у веома сиромашној породици, а да је први пут убио у раној младости.
Према сведочењу, убио је доста српских полицајаца пре ескалације рата и много више српских цивила, а такође и Албанце осумњичене за сарадњу са српским властима.
„Био је бескрупулозан и побио је чак неке блиске сараднике, због тога што су га прешли за мање количине наркотика, вредних неколико хиљада долара“, додаје се у извештају.
Сведок „П“ је рекао да су Елшани и Даут Харадинај били веома блиски.
„Елшани је водио заробљенички логор у селу Насек код Призрена, а организовао је и два логора за заробљене Србе у северној Албанији. Један се налазио у Бићају, јужно од Кукеша, а други је на планини источно од Бићаја. То је наша друга локација, где нам је “Н“ казао да је био заробљенички логор у близини масовне гробнице. “Ц“ нам је потврдио да је Елшани организовао “смештај“ за Србе и набављао храну из Албаније. Елшани је тесно сарађивао са клановима Кастрати и Ђељај из Призрена“, пише у извештају.