Већина читалаца хрватског портала Index.hr (41 одсто) сматра да би обележавање Дана победе и домовинске захвалности у Книну требало укинути, док 38 одсто њих сматра да централну прославу не треба укинути, али да из корена треба променити начин на који се то радило ове и свих протеклих година.
У анализи овогодишње манифестације Дана победе и домовинске захвалности, односно 24-те годишњице од војно-полицијске акције Олуја, аутор Гордан Духачек за Index.hr пише да је све изгледало као филм Јакова Седлара.
Седлар је, иначе, хрватски филмски редатељ и продуцент, аутор спорног филма „Јасеновац-Истина“, којег су и САД прозвале за фактографско умањивање усташких злочина у том озлоглашеном логору у Хрватској.
Нешто што се зове Дан победе и домовинске захвалности би, према речима Духачека, требало да изгледа као филм Стивена Спилберга, а не Јакова Седлара, али у Хрватској за такве промене, каже, нема политичке воље ни потребне креативности.
Подсећа да је први хрватски председник Фрањо Туђман својевремено писао о „малим народима и великим идејама“, а Дан победе показује да су Хрвати постали поприлично безидејна нација, која не зна ни одговарајуће спектакуларно и с позитивном да обележи оно што, како каже, сама проглашава својим вероватно најважнијим празником.
„Дан победе и домовинске захвалности не оставља у грађанима никакав осећај усхићења нити подстиче помирење и зближавање, него је одавно постао комбинација излива мржње и циркуса саможивих и неталентованих политичара без икакве визије и одговорности, најмање према самом празнику који безочно приватизују”, пише Духачек.
Испада, примећује аутор, да се „хиљадугодишњи сан“ о хрватској држави на крају свео на то да се део грађана „олеши и дивља на концерту извођача којега европски медији називају фашистичким рокером и да је то почетак и крај Дана победе и домовинске захвалности“.
Да би се то променило, сматра Духачек, прво је потребно суочавање с истином да се Дан победе обележава на најјаднији могући начин, али један од основних проблема у Хрватској је управо суочавање с истином.
„Национални је менталитет такав да ће се радије пропасти негујући очите лажи него суочити с истином, препознати и признати своје грешке и покушати градити нешто боље. То пак значи да није реално очекивати да ће се обележавање Дана победе ускоро поправити, што значи да би га било боље укинути“, констатује Духачек и указује да ће тако ипак срамота бити мања од овога што је у Книну могло да се види јуче.
Додаје да другим речима, ако Хрвати не знају да прославе Дан победе боље од овога што су приказли ове године, онда је за све боље да више и не покушавају.
У тексту под насловом „Треба ли укинути прославу Дана победе у Книну?“, Духачек указује да је 5. август сваке године само „прилика за стандардно препуцавање на релацији Хрватска-Србија, али и, још важније, то је прилика да се хрватским јавним простором излију бујице националистичке мржње, интензивније данас него, чини се, у првим годинама након рата“.
На више начина, према његовим речима показало се И да је званична центална прослава Дана победу у Кину увек проблематична.
Подсећа да су на тим манифестацијама десничари и националисти извиждали говоре Зорана Милановића док је био на функцији премијера, извикивали и извикују усташке поздраве (у међувремену без страха од интервенције полиције), одржан је концерт на којем су хиљаде разуларених десничара масовно скандирале „Убиј Србина!“ итд.
„Дан победе и домовинске захвалности по свом називу сугерише дан позитивне атмосфере и сусрета грађана у јавном простору, али у хрватској стварности то је већином празник мржње и беса према Србима, политичким елитама, “онима који мрзе све хрватско“ и свима који се не уклапају у искључиву националистичку матрицу“, наводи Духачек.
А да би се, каже, томе доскочило власти су централну прославу у Книну зато већ неколико година уназад претвориле у ексклузивистичко окупљање политичке и војне елите уз минимално учесће народа па не чуди да је полиција ове године саопштила да је у Книн било никад мање грађана.
Додаје да се истовремено са званичном церемониијом обележавања акције Олуја у Книну већ годинама истовремено одвија „пучка веселица у режији екстремне деснице, која је годинама за локацију имала село Чавоглаве и као МЦ-ја контроверзног певача Марка Перковића Томпсона“.
Духачек посебно указује на пријем за ратне команданте на книнској тврђави вече уочи Дана победе на којем је председница Колинда Грабар Китаровицћа одржала, како истиче, један од „најлуђих јавних наступа у историји хрватске политике“.
Колинда се, каже, дохватила микрофона и прво пет минута држала говор на енглеском, обраћајући се директно генералици америчке војске која је била међу страним гостима на пријему.
Након тога је, додаје, толико просипала патетику и причала бесмислице да су и присутни које су ухватиле телевизијске камере почели да изражавају збуњеност или запањеност.
Кулминација је била када се, како наводи, „Колинда угурала међу клапске певаче, разјапила уста и масакрирала песму коју су изводили“.
„Председница се толико драла да су јој се у преносу уживо дословно могли видети крајници. На крају је, држећи се за свог саветника Анту Деура, тетурајући отишла с книнске тврђаве, а јавност је оставила с питањем је ли Колинда мало попила пре него што је стала пред микрофон, јер би то можда најбоље објаснило њено понашање и системко кршење проткола“, навео је између осталог Духачек.
http://www.novosti.rs/