Бројни светски медији недавно су пренели информацију да се у извештају генералног инспектора Министарства одбране САД наводи да се снаге Исламске државе регрупишу у Сирији, где поново постају све доминантнији, али и све више јачају своје могућности за герилско ратовање у Ираку.
Не тако давно Исламска држава управљала је територијом већом од Велике Британије. Међутим, захваљујући оружаним операцијама међународне коалиције против Исламске државе коју су чиниле САД, велики број европских и арапских земаља, Исламска држава је изгубила готово целокупну територију. Превагу је донео улазак Русије у овај сукоб, која је џихадистима халифата нанела завршни ударац. Поставља се питање како је за тако кратко време ова исламска екстремистичка организација поново успела да стане на ноге ?
Одговор лежи у самој доктрини исламске религије, с тога се без познавања исте није могуће суочити се са овим проблемом. По идеологији исламског фундаментализма, свет се дели на земљу мира (дар ал ислам) и земљу рата (дар ал харб). Ова два света у стању су константног сукоба, све док целом планетом не завлада шеријатско верско право. До примирја може доћи, муслимани га називају сулх, али оно може бити само привремено, док снаге џихадиста довољно не ојачају, и оно не сме бити дуже од десет година. Крајем априла ове године, поново се огласио самопроглашени халиф и вођа Исламске државе Абу Бакр ал Багдади, иако су га многи сматрали мртвим, и послао поруку својим саборцима да је време да се попут феникса издигну из пепела и поново крену у борбу.
Такође, ревитализација Исламске државе има и есхатолошки карактер. Џихадисти верују да је земља Шама (Сирија) света земља над којом су мелеци (анђели) надвили своја крила и у коју је Алах послао своје најбоље вернике да изврше оно што је записано у појединим ајетима Курана али и хадисима. Посебна важност придаје се граду Дабику, који се налази у северном делу Сирије и броји свега 3.364 становника. Према исламској есхатологији верује се да је управо Дабик једна од локација (у појединим хадисима помиње се и град Амак) где ће се одржати епска борба између војске Рима (хришћана али и свих непријатеља ислама) и Алахових војника.
Након тога доћи ће до краја света, апокалипсе коју муслимани називају Малахима. Рецимо, хадис из једне од најпоштованијих збирки Сахих Муслим каже следеће: ”Неће наступити Смак света док Бизантинци (хришћани) не дођу у место Ал Амак или Дабик. У сусрет ће им кренути војска из Медине, и то ће бити најбоља војска тога доба. Када се формирају борбени редови, Бизантинци ће рећи: ”Пустите нас и оне међу вама који су од нас, да се боримо против њих.” Муслимани ће одговорити: ”Не, тако нам Алаха! Нећемо вам препустити нашу браћу.” И доћи ће до битке у којој ће погинути једна трећина муслиманске војске, то су најбољи шехиди код Алаха. Једна трећина ће побећи, то су они којима Алах никада неће опростити, а једна трећина муслиманске војске оствариће победу и они никада више неће бити стављени на кушњу. Тада ће бити ослобођен Константинопољ.” Такође, град Дабик у исламу има и велики историјски значај. Године 1516. Османско царство под водством Селима првог нанело je коначан пораз египатским Мамелуцима управо у овом граду, у једној од најзначајнијој битака у историји Османског халифата. Није на одмет поменути да часопис, који је један од главних пропагадних гласила Исламске државе, носи назив управо-Дабик.
Јасно је да ислам као религија која је за свако поштовање и која броји мало мање од 2 милијарде људи, не одобрава тероризам. Међутим, према бројним истраживањима између 10-15 % исламског света подржава активности организације Исламска држава. Оно што ову исламску екстремистичку организацију разликује од свих других јесте управо то што као главну инспирацију за своје акције види управо есхатолошку објаву Пророка Мухамеда, за разлику од Ал Каиде на пример, која је углавном била скоцентрисана на терористичке нападе усмерене против хришћанског и шиитског становништва.
Несуочавање са овим идеолошким чињеницама, које западноевропски секуларни системи тешко прихватају, сигуран је пут у пораз против џихадиста Исламске државе, било да се ради о оружаној, пропагандној или интелектуалној борби.
Аутор текста:
Милан Вукелић
Докторанд Факултета политичких наука у Београду, специјализован за питања исламског фундаментализма и екстремизма