Тајни немачки досије о усташким зверствима над Србима, Јеврејима и Ромим почињеним 1941. и 1942. године на подручју НДХ, који је у целости преведен, препун је језивих детаља над којима су се згражавали и немачки окупатори, пишу београдске Вечерње новости.
„Окрутност са којом су под вођством усташа вршена убиства у БиХ, превазилази све што је до сада забележено у крвавој историји балканских народа. Од муниције се брзо одустало, па су тако људи клани као животиње, лобање су им разбијане чекићима или секирама, утеривани су као стока у куће, седнике или штале, које су затим паљене“ – наведено је у извештају немачког капетана Хефнера од 12. октобра 1941. године.
Хефнер је као податак навео и да број српских жртава износи готово 400.000.
Ово је дио шокантног аутентничног њемачког досијеа о усташким зверствима над Србима, Јеврејима и Ромима 1941. и 1942. године у Јасеновцу, Старој Градишки и на дугим подручјима НДХ, чије постојање је постало познато у фебруару ове године, захваљујући сарадњи Вечерњих новости овог листа и Архива Војводине.
Директор Архива Војводине Небојша Кузмановић рекао је да је ријеч о документима које су сачинили представници немачке обавештајне службе током Другог светског рата.
Капетан Хефнер у допису од 12. октобра 1941. године, говорећи о злочинима усташа у БиХ, наводи да се од стрељања брзо одустало, јер се то сматрало траћењем муниције, те да су због тога одабране друге врсте смрти.
Немачки официр је навео да је код Босанског Петровца, где до интервенције Италијана није било сахрањено више од 8.000 лешева, пронађено 70 угљенисаних лешева који су били жицом везани за стог сена и његовим паљењем страдали су на ломачи.
Хефнер је написао да се догађало да су родитељи малу децу, да би их спасили, пуштали кроз прозоре кућа у пламену, које су усташе биле опколиле, али су их усташе набадале на виле за сено, а потом бацале назад у пламен.
„Једва да се може уопште замислити таква једна окрутност, пред којом би се и нељуди ужаснули. Чак су им и цркве служиле за то да у њих људи, попут стоке, буду утерани и убијени“ – закључио је Хефнер у свом извештају.
Досије садржи и сведочење једне Хрватице удате за Србина, из децембра 1941. године, о условима у Јасеновцу, о чему јој је причао њен рођак, пуковник у хрватским оружаним снагама, којем је била дужност да подигне концентрациони логор и обавља његову инспекцију.
„Према мишљењу овог пуковника… након ликвидирања логора у Госпићу, пре два месеца, у Јасеновцу се налазило 18.000 људи, а сад их има 3.000, иако нико из логора није пуштен, а увек долазе нови. Сви остали су помрли од хладноће и глади или су убијени“ – пише у немачком досијеу.
Вечерње пишу да досије садржи оригинал писма о усташким злочинима над Србима, које је 8. фебруара 1942. године надбискупу Алојзију Степинцу послао сведок који се потписао као „католик хришћанин, па тек онда Хрват“, а навео је да су старци, жене и деца, прво страшно злостављани, па тек онда убијани.
„Невини Срби прикивани су на пањеве, пламен ватре је лизао њихова гола прса, њихова је кожа згуљивана, отворене ране песком и сиљу посипане, очи копане, уши, носеви и језици одсецани. Деца су бацана у ватру, кипућу воду и кречане“ – наведено је у том писму.
Када је Новостима пре шест мјсеци, обелодањено да је ово писмо, које је саставни део немачког досијеа, у поседу Архива Војводине, у Хрватској су се појавиле тврдње да је реч о фалсификату подметнутом из Београда хрватском политичару Првиславу Грисону, преминулом 1969. године у Паризу.
„Неспорно је да ми имамо оригинал тог писма“ – истакао је директор војвођанског архива Кузмановић.
Досије са 600 листова докумената и 63 аутентичне и уредно нумерисане фотографије, деценијама је био део личног фонда Славка Одића /Бихаћ, 1916 – Београд, 2006/, носиоца Партизанске споменике, који је током дијела војне каријере припадао Оделењу за заштиту народа /ОЗНА/, службовао у СУП-у, а био је и генерални конзул у Торонту и бавио се публицистиком.
Досије је, две године након његове смрти, Архиву Војводине продао Р.З. из Сремске Митровице, а затим је 11 година стајао нетакнут у архивском деопоу све до прошле године, када је један архивиста новопостављеном директору скренуо пажњу на његову важност.
Највећи број докумената у досијеу потиче од немачких обавештајних органа у Хрватској и Србији, а поједини документи су писма или сведочења грађана или заповједника паравојних јединица.
Мањи део тог архива преточен је у књигу „Гудовац 1941: пут злочина“ о првом организованом масовном злочину усташа над Србима, почињеним 18 дана након оснивања НДХ, када је масакрирано 190 српских житеља десетак села у беловарском крају.
Књига на српском и енглеском језику, која садржи и двадесетак аутентничних фотографија у издању Архива Војводине и Српског народног вијећа из Загреба, послата је у Ватикан, а део је и Библиотеке Меморијалног музеја Холокауста у Вашингтону и Међународног архивског центра за нацистичке злочине у Њемачкој.