Пре недељу дана опет смо слушали како је „за дом спремни“ стари хрватски поздрав, а наравно да то није истина, каже у ауторском тексту за хрватски портал Индекс историчар Иво Голдштајн, након што је усташки поздрав обилно коришћен током обележавања Олује.
Он објашњава да је „за дом спремни“ измислио Анте Павелић, а да су га користиле усташе.
„Баш као што усташка Независна Држава Хрватска није била независна, него закрпа на ду***у Трећег Рајха, тако ни „за дом спремни“ није био ништа друго него копирање фашистичког поздрава „пронто“ и нацистичког „ЗигХајл“, наводи Голдштајн.
А усташе су, додаје, биле најобичнија банда, а не домољуби.
„Усташе нису били никакви јуначки бојовници и родољуби/домољуби, како их данашњи усташоносталгичари приказују, него најобичнија банда којој је првенствени циљ била властита корист. Баш као што ни данашњим усташоносталгичарима који се сви одреда приказују као велики домољуби није ништа друго на памети него институционалним или изванинституционалним средствима себи прибавити имовинску корист“, коментарише Голдштајн.
А закључак је да „ни усташки повик „за дом спремни“ није никакав јуначки, домољубни, већ израз злочиначкеполитике државе у којој се употребљавао“.
Познати историчар је од неколико хиљада докумената у којима се помиње „за дом спремни“ који се налазе по архивима у Хрватској и другим земљама, изабрао неколико које помиње у тексту, попут оног о слању људи у Јасеновац или о „срамотном поздраву“ на плакатима о стрељању бабица које би направиле абортус, или о исељавањуСрба и Јевреја из неких делова Загреба…
„Поздравом „за дом спремни“ завршава и писмо којим у коловозу 1941. председник Матице хрватске Филип Лукас без имало срама од надлежних државних институција тражи да Матица покраде зграду на Јелачићевутргу бр. 15 која је припадала Жидову Манфреду Стернбергу“, наводи Голдштајн.
Све документе у којима се помиње усташни поздрав, каже историчар, треба ставити у одређени контекст, јер, како објашњава, усташе су стварали „нови поредак“ према фашистичко-нацистичком моделу: изграђивали су култ нације, државе и вође.
Наводи да је тоталитарна идеја најсажетије изражена у програматском тексту у листу Усташа из липња 1941, а да су врло јасно дефинисани народни циљеви значили су да ће се жеље и стремљења појединца морати дефинисати у складу с максимом „нација (држава и сл.) је све, Ти ниси ништа“.
У том контексту власти су, каже, тражиле да „наш поздрав буде свуда само – за дом спремни!“, јер је то, како објашњава поздрав сваког свеснога Хрвата и Хрватице.
Ученици су, напомиње, изговарали „за дом спремни“ на почетку и на крају наставе.
Голдштајн помиње да је пре двадесетак година питао оне који су 1941. похађали школу, како се то радило, њихови одговори, наводи, нису били сасвим јасни.
„Вероватно се доследније проводила 1941. године, а каснијих година много мање. Неки се сећају да се проводила, али безвољно“.
Наводи и пример:
„Професор загребачке Прве класичне гимназије Вид Баленовић (1883. – 1970.), који је по политичком опредељењу био на левом крилу ХСС-а, пошто би ученици викнули „спремни“ и подигли руку на усташки поздрав, подругљиво је одговарао „предајем се, предајем се“. Нека га је ученица због тога пријавила, па је Баленовић имао неприлике, чак је неко време био у затвору“.
Голдштајн пише и о томе како је већинска не усташка Хрватска реаговала на те прописе, па наводи као једно од обележја загребачке градске свакодневице током рата исмејавање усташког новоговора (попут „муњовоз“ = трамвај, „самовоз“ = аутомобил, „круговал“ = радио итд.).
Голдштајн каже да су се у то време стварале карикиране кованице, а да је посебно на мети исмевања био поздрав „за дом спремни“ и то, како примећује, „на велику жалост усташа и данашњих усташо- носталгичара“.