Крајем јула у Израелу председница Колинда је изјавила: „БиХ је нестабилна земља” и толико наљутила колеге Шефика Џаферовића и Жељка Комшића да су јој више махалашки него колективно председнички узвратили: „Нестабилна си ти, а не Босна!” Испоставило да то није рекла она, него криво записала новинарка „Џерузалем поста”, али два бошњачка представника јој се нису извинила.
А шта би било да је Колинда изјавила да је БиХ веома стабилна и функционална? Сви би то схватили као иронију, а Шефик и Жељко још више би се наљутили. Не ваља им да се каже ни да је стабилна ни да је нестабилна. Шта би онда хтели?
Ваљало би им да је рекла да би БиХ била стабилна само да нема „босанских” Срба и „херцеговачких” Хрвата, јер „немају емоцију босанског патриотизма”. Но, они и без речене емоције одвајкада живе у БиХ. Заједно чине више од половине популације на 75 одсто „државне” територије и БиХ се на све четири стране граничи са њиховим „матицама”. Шта са њима урадити? У бошњачкој продукцији наилазимо на неколико стратешких мера.
„Од Срба и Хрвата у БиХ треба направити Босанце. Идеја је наслеђена од Калаја, преко Микулића до Инцка. Иако је босанска наднација, односно државна или политичка нација, три пута доживела неуспех и изазвала контраефекат – нема одустајања. Заснована је на уставном патриотизму и грађанском друштву, док у БиХ нема грађанства, а патриотизам је код Срба и Хрвата везан за РС и „ХБ”. Чак неупоредиво више за Србију и Хрватску него за БиХ.“
„Локалном и међународном сатанизацијом притиснути Србе да се иселе. Веле: „Хрвати у БиХ су се популационо преполовили, а Срби су већ исцурили из Сарајева па ће тако испразнити и РС…” Још уочи рата из СДА су поручивали: „Када запуца, Срби и Хрвати бежаће пут матица, а Муслимани немају куд, бориће се и победити”. Испоставило се да су и Срби из матице пореклом из БиХ, као и Срби прогнани из Хрватске, стизали у помоћ, док су Муслимани због добродошлице на Западу понајвише трајно отишли. Зато су Бошњаци 2013. пописним фалсификатом повећали проценат на више од 50 одсто, а рачунају и на муџахедине, селафије, шеике и мигранте који ће преко вере прихватити нацију. На упозорење да бројно стање нације нема уставно-политички, него само статистички значај, бошњачки учењаци себе соколе да је „конститутивност глупост”. „Геноцид” у Сребреници служи да међународно анатемише Српску, изван контекста локалних српских жртава и политичких узрока почетка грађанског рата.“
„Обезбедити колаборанте међу Србима у заједничким органима. Колико год је народ већ у осам изборних циклуса дао поверење патриотској политици актуелне власти изборна математика и поједине одредбе Анекса 4 омогућују појаве као што је министар Мектић, који из Савета министара БиХ четири године ради против Српске, која га је делегирала у Сарајево. На челу важног безбедносног ресора, он представља пандан Комшићу, Хрвату у врху БиХ по избору Бошњака. Ови појединачни испади охрабрују Бошњаке да могу да ангажују критичну масу подобних Срба или „босанских патриота” и сломе РС.“
„Довести НАТО у БиХ против „малих Руса”. Бошњаци се последњих месеци грчевито боре да, са МАП-ом, БиХ једном ногом закорачи у НАТО, који би, како верују, глобалним монополом силе дугорочно одржао границе БиХ и дисциплиновао реметилачке Србе, све до потпуне бошњакизације БиХ. ОХР је без ауторитета, чланство у ЕУ неизвесно, па је „малигни утицај Русије” права прилика да Вашингтон подупре Бошњаке против „малих Руса”.
„Одвојити Српску од Србије, као и Србију од Српске. Иако из Сарајева политички и медијски непрестано клевећу Српску, у фокусу напада је Србија. Бошњачки политичари су, наиме, свесни замке да оптужбе против Бањалуке потврђују да је рат 1992–1995. био грађански, па зато радије инсистирају на агресији из Београда. Од Србије час траже да се држи даље од БиХ, час опет да умирује РС. Шире причу да је Србија гура против БиХ или, обрнуто, да ће је откачити на путу за ЕУ. Као идеал виде „Милове Монтенегрине”, који су уз помоћ муслиманске и албанске мањине окренули Црну Гору против локалних Срба и Србије.“
„Наставити ревизију Анекса 4 коју је ОХР запустио. Мало, мало па бошњачки медији подсете Инцка да има бонска овлашћења, као и на „светле” примере Петрича и Ешдауна, који су изобличили Дејтон на штету Српске и Срба. Још неки наметнути закон, дислокација неког ресора у Сарајево и уставна пресуда странаца или чак само смена Додика, и Бошњаци би, верују, завршили посао.“
Можда и нису у криву. Српска јесте неупоредиво стабилнија и функционалнија него и БиХ и ФБиХ и политички све даља од Сарајева, а има и моћне савезнике, али није нерањива на наведене унутрашње и ненаведене спољне ударе. Суочени са отпором Српске унитаризацији БиХ, а сада и „Херцег-Босне” унитаризацији ФБиХ, „добри Бошњани” су се, својим хегемонистичким фантазијама, нашли у сукобу са васцелим комшилуком. Обрнуто пропорционално својој реално незавидној позицији, они сада хоће целу БиХ, бошњачку – и без Срба и без Хрвата. Најављују „друго полувреме грађанског рата” да би преокренути резултат.
Но, вратимо се Колинди. Неће бити да је у „Џерузалем посту” све измишљено. Да би што брже апсолвирала неугодна питања израелског председника Ривлина о повампирењу фашизма у Хрватској, чему је и сама кумовала, председница се распричала о „БиХ као шампиону по броју добровољаца ИСИЛ-а”. Домаћина је, наравно, и то веома занимало, а Шефик и Жељко нису могли да оспоре рекорд.
Ненад Кецмановић/Политика