Фитим Ландровци, један од најозлоглашенијих људи на Балкану, отпутовао је 2013. године из Обилића на Косову и Метохији у Сирију да се бори у светом рату. Тада му је било 23 године. Ставио је у џеп уштеђевину од 350 долара и опростио се од супруге.
Новинар британског „Економиста“ Александер Клап имао је ретку прилику да разговара са њим. Ово је његова прича коју је пренео портал Косово онлине.
Ландровци се сећа како је из Приштине стигао у Сирију. Најпре је боравио у кући у којој је, на своје изненађење, пронашао још шесторо Албанаца међу којима и двоје деце: дечака од два и девојчице од 6 месеци. Следећег дана, већ су се возили дубоко у Сирију.
„Стално сам се тресао. Оно што ме је највише бринуло била је идеја да паднем у руке Асада“, рекао је Ландровци који је прешао стотине километара борећи се против Башара ел Асада, сиријског председника који је у првим данима арапског пролећа 2011. сузбио уличне протесте. Касније је Асад почео да убија своје противнике. Никада није завршио школу нити је успео да задржи посао.
Фитим је веровао да је његова улога у Сирији слична улози Американаца на Косову: спасавање потлаченог народа. Пљунуо је на Асадово име, одбацујући га као „човека који не зна ништа о исламу“.
Ландровци је планирао да се придружи фронту Ал-Нусре, подружници Ал Каиде основаној 2012. која је деловала у лабавом савезу са низом других паравојних формација, како исламистичких, тако и неисламистичких. Као и сви регрути, предао је своју животну уштеђевину. Заузврат, обећана му је плата од 115 долара месечно, што је пристојна плата на Косову.
ТЕОЛОШКА ПИТАЊА НА БОЈНОМ ПОЉУ
У кампу за обуку у Алепу одабрао је стрељаштво јер је, како наводи, желео што пре да види акцију. Јутро је провео на стрелишту.
Ландровци каже да је отишао у Сирију да спаси невине цивиле од покоља. Али убрзо се нашао у већој борби за будућност ислама.
Теолошка питања су била оспоравана на бојном пољу. Да ли је било прихватљиво убијати вернике у име Алаха? Да ли се може градити држава из Курана? Ландровци је постао уверен да је само једна организација имала исправне одговоре: заједно са већином регрутованих Албанаца, он је одбацио Ал Нусру и заклео се на верност Исламској држави (ИС).
Група је усавршила немилосрдност створену за екран – заробљенике у кавезима, запљене заробљенике, смрт свакога ко јој се супротстави. У почетку би Ландровци устукнуо. Али, у немиру неизвесних савеза и борбених сукоба, он је сматрао јасноћу Исламске државе привлачном.
Цивили које је Исламска држава заклала „добили су оно што им следи“.
ПОВРАТАК У ОБЛИЋ
Ландровци је провео годину дана на ратишту у Сирији пре него што се вратио на Косово. Затворен је био 3 године – технички због говора мржње, а не због својих активности за Исламску државу – потом се вратио у Обилић.
Његово једино жаљење, каже, у првом реду је што је напустио Сирију. „Вратио бих се сутра да могу“, каже.
У октобру 2018. неколико месеци након што је Ландровци пуштен из затвора, отишао сам у Обилић, град пун смога од 6.000 људи близу фабрике за прераду угља. Кад сам питао таксисту о мештанима који су остали да воде џихад, псовао је Ландровција као „болесног пса“.
– Изгубио сам половину породице у рату против Срба. Не можете наћи никога у овој земљи који некога није изгубио. Али нисте нас видели да идемо у Сирију да одсецамо главе – рекао је.
Ландровци живи на крају блатне стазе неколико стотина метара од електране, у каменој конструкцији од цигле и цераде. Испред су кокошке. Затекли смо га нагнутог преко колица.
Када је сазнао зашто сам тамо, рекао ми је да га више никада не посећујем. Није желео да привлачи пажњу својих комшија.
Ландровци је висок и живахан. Кожа му је сивкаста. Његов дуги нос се савија према јарећој брадици. Био је непопустљиво шкрт на речима. Само су му очи показале некакву емоцију, али би ме врло ретко погледао у очи.
Није био застрашујућ нити наметљив. Уместо тога, изгледао је да га прогањају његова искуства.
Током пола године срео сам Ландроција 4 пута и разговарао са њим скоро 10 сати. Понекад би се његов гнев појавио одједном: „Осећам потребу да те посечем ножем“, рекао је једном.
У другим тренуцима, његов бес је нестао. Показао је интересовање за болесну мајку мог помоћника, питајући за њено здравље сваки пут кад смо се срели. Али остао је неповерљив и далек. Кад сам га питао да се упознам са његовом женом, одбио је.
Кад год би наш разговор налетео на потенцијално шокантне теме, зауставио би се и болесно кикотао.
„Колико људи си убио?“ Кикотање.
„Да ли тренутно поседујете оружје?“ Кикотање.
Већину дана проводи код куће, а ноћу ради као обезбеђење у ургентном одељењу болнице у Приштини, удаљеном 10 км према југу. Током моје прве посете, други становници Обилића, затечени између презира и страха, дали су све од себе да се држе фикције да се Ландровци никад није вратио (таксиста је био изузетак).
ЖЕНА ГА УПОЗНАЛА СА ИСЛАМОМ
У граду Скендерај, у близини Обилића, где се Ландроцијева породица преселила још док је био дечак, добротворна организација која је пружала помоћ ратним сирочадима поставила је конзервативног проповедника. Скендерај је био један од првих косовских градова где су девојке масовно почеле да носе мараму. Међу њима је била и 17-годишњакиња Михане Балеци. Године 2010., њен рођак упознао је Ландровција и тако упознао пар. У року од три месеца Балеци и Ландровци су се венчали.
У то време Ландровци није готово ништа знао о исламу. Његова нова супруга упознала га је са радикалним проповедницима на Јутјубу.
Убрзо након рата у Ираку, многи такви проповедници конструисали су ревизионистичку интерпретацију улоге Америке у ратовима на Косову, тврдећи да су Американци земљу претворили у њеног вазала, уместо да је спасу. Они су тврдили да ће шеријатски закон решити косовско безакоње и бирократску дисфункцију. Далеко од тога да су независни, рекли су, косовски муслимани били су избачени из своје историјске судбине.
До 2012. Ландровци је почео да дискутује о тим идејама у интернетским чет-собама са именима као што су ал-шеријат и ал-Џихад. Изгледало је да форуми нуде бег од свакодневице и осећај смера.
Чинило се да браћа, како их је Ландровци називао, разумеју његову тескобу и усмерност на сврху. И понудили су решење за његов положај: Куран. Не открива ко је организовао његово путовање на Блиски Исток: говори о Албанцу са сином Мохамедом који живи у Швајцарској.
КОСОВО ЗЕМЉА НЕВЕРНИКА
На сиријском крају, Косовари су се нашли под командом Лавдрима Мухаћерија, познатог као емир Албанаца.
Бивши извођач са америчким снагама у Авганистану, Мухаћери је био гломазан човек који је одисао ауторитетом. Ландровци га је описао као „човека који је знао да командује другим људима”. Организовао је своје трупе попут мафије, али мало се борио и сам, трошећи већину времена управљајући заштитним обручем у близини Алепа и закључавајући сваког ко га је испитивао.
Објединио је албанске говорнике са целог Балкана под своју команду. Недељу за недељом, заједно су јели, спавали, борили се и молили се.
Али Ландровци је презирао њихову заједничку националност.
„Целог живота смо били поносни на то“, рекао је он о свом албанском идентитету. Презирно је говорио о Косову као о „земљи неверника“.
Када се вратио у Обилић, Ландровци је почео да преплављује Фејсбук сећањима на своје време у Исламској држави, укључујући видео записе о одсецању главе и хвалоспеве калифу. Ландровци то не негира, али каже да је живот у Обилићу био јадан.
ЗАТВОР НАЈСИГУРНИЈЕ МЕСТО
Недостајало му је узбуђење и солидарност Исламске државе. Већина његових пријатеља обезбедила је визе за ЕУ и напустила град у потрази за бољим животом. Они који су остали плашили су га се. Исламска држава га је желела мртвог. Ландровци то никада не би признао, али могуће је да је намерно смислио сопствено хапшење. Затвор је за њега био најсигурније место.
Током три године у затвору, Ландровцију су пришли радикализовани затвореници који су желели да служе калифату у Европи.
Срео је заверенике који су умешани у бесплодне планове да отрују снабдевање водом Приштине и направе заседу гостујућој израелској фудбалској репрезентацији. Пратио је вести из Сирије и туговао због тога што је, сваки до једног, Албанац убијен у ваздушним нападима. Такође је сазнао да му је жена родила сина.
Имао је такође и другу врсту посетиоца. Појединци из страних амбасада испитивали су га о терористичким мрежама широм Европе. Зашто су пушке са Балкана коришћене у масакру Батаклану у Паризу у новембру 2015.? Зашто су албански џихадисти прелазили Јадран да би се срели са италијанским мафијашима?
Доведен за сто и обучен у наранџасту затворску униформу, Ландровци је огорчено одговорио.
„Мој син ће постати изврстан бомбаш-самоубица“, рекао је једном дипломати. Ипак, иако он то оспорава, сматра се да је Ландровци обавештајац косовских служби безбедности.
„Како је иначе пуштен после само три године?“, рекао је један косовски званичник.
НИСАМ НАОРУЖАН, НЕ БРИНИТЕ
Кад сам се први пут срео са Ландровцијем, био је неколико недеља у процесу дезинтеграције. Припадници тајне службе посматрали су га свакодневно и спречено је да разговара са својим старим контактима. Ипак ми се хвалио да бих могао набавити оружје и рекао да се вратио у интернет собе за ћаскање, где је први пут наишао на браћу.
Шест месеци касније, кад сам се вратио у Обилић, Ландровци је био врло различит. Идући према мени, он је изјавио: „Нисам наоружан! Не брините!“ Више није имао проблем да се рукује и није се успротивио цигаретама или позадинској музици. Чак су му и очи изгубиле већину параноје.
Још се мало чудно понашао. Стекао је навику покушавања убистава паса луталица камењем. Неки други становници града изгледали су као да су постали мало топлији према њему.
На њега се гледало као на надахнуће, слично онима који су отишли у западну Европу у потрази за послом, и дивили су му се због довођења Ериона кући. Заједница се окупљала око њега, пазећи на владине регистарске таблице или непознате мушкарце са брадама.
Службе безбедности су се потрудиле да разумеју парадоксе човека који се коначно осећа као код куће, чак и док жели да се врати у Сирију.
(Од нашег последњег састанка Ландровци је стављен у кућни притвор.)
При последњој посети Обилићу зовем Ландровција. Уместо тога, његова супруга узима телефон.
„Знам ко сте“, каже ми.
„Знам за ваше састанке са Фитимом. И кунем се Алахом да ако га још једном контактирате, више никад нећете ходати“.