Сломом „Дојче банке“ озваничава се почетак нове фазе политичких престројавања у Европи — тектонских поремећаја који ће преобликовати геополитику континента. И по свој прилици, у томе ће кључну реч имати политичари.
„’Дојче банка‘ је превише велика да би пропала, а њени директори превише значајни да би допали затвора.“
Момир Булатовић
Сан сваког банкара био је да ради за „Дојче банку“. Сан менаџера „Дојче банке“ био је да управљају светом. Европа је за њих одавно постала исувише тесна.
Какве државе, какве међународне организације, владе, министри, тамо неки ОЕБС-и и Савети безбедности. Политика је само инструмент да се успостави јасна хијерархија, институције су пуко средство које ће лако усмеравати они који располажу највећим капиталом.
Јубилеј без свећица
Следеће, 2020. године, прослављају век и по постојања. Да их је неко анкетирао пре само деценију и по, вероватно би планирали да тај јубилеј прославe у складу са наведеним, уз паролу: „Ми обликујемо сутрашњост света“. Уосталом, то је било једно од општих места неолибералне матрице: „Улазимо у нову фазу међународних“. Државе се повлаче, наступају мултинационалне корпорације, међу њима у првом реду транснационалне банке. „То је економија, будало!“, узвикнуо је Џејмс Карвил, стратег америчких демократа и руководилац кампање Била Клинтона, а Френсис Фукујама се прославио тезом о „крају историје“. Заборавило се на пословицу: „Човек снује, а Бог одлучује!“.
О проблемима „Дојче банке“ нашироко се почело писати одмах након банкрота једне од највећих инвестиционих банака у САД („Лиман брадерс“) 2008. године. На нашем простору, најупорнији у томе био је Момир Булатовић. Темељно је обрађивао ту проблематику и детаљно пратио сва дешавања.
Афера за афером
Лоше вести низале су се једна за другом. Најпре је Министарство правде САД казнило ту банку са 14 милијарди долара због превара у вези са обезбеђивањем хипотекарних кредита у периоду до 2007. године. Потом је плаћена још једна казна — због намештања чувеног либора. Затим је уследио случај „Панама пејперс“, уз обелодањивање податка да немачки финансијски гигант има 151 филијалу само на Кајманским острвима, док су у осталим „офшор рајевима“ отворили још 348 експозитура.
Закључак је био јасан: тако се избегава плаћање пореза, плус крију трагови повезани са бројним сумњивим пласманима.
Због тога је немачко тужилаштво 2016. године отворило истрагу, сумњајући како су банкари из те корпорације помогли клијентима да оперу новац стечен на незаконит начин. Акција је завршена спектакуларним упадом 170 полицајаца у централу банке и запленом обимне документације. Епилог се и даље чека.
Иначе, ради се о сумама са девет нула. Напослетку, „Дојче банке“ постаје и важна тема у Конгресу САД, а због кредита које је одобравала Доналду Трампу до 2010. године. У питању су спорне позајмице милијарди долара (уговор је тајна, тачна цифра остаје непозната), а поред демократа које тако спремају муницију за паљбу на Трампа у предстојећој предизборној кампањи, немачки банкари улазе у дупли проблем, пошто су јако наљутили и председника САД: повредили су клаузулу о тајности уговора и предали Конгресу све што је затражено. Менаџменту те корпорације успело је нешто невероватно: ујединили су против себе демократе и републиканце, „дубоку државу“ и Трампову администрацију.
Од стрмоглавиХ висина до дна
Вредност деоница „Дојче банке“ се континуално стрмоглављивала, па је након историјског максимума 2007. године од 160 долара, деценију касније износила 18, а у мају 2019. свега 6,6 долара. Због тога је Међународни монетарни фонд означио „Дојче банку“ за највећу претњу стабилности глобалног финансијског система.
Момир Булатовић наводи податак:
„Показатељ финансијске снаге компаније ТЦЕ (Tangible Common Equity) је мјера способности банке да апсорбује губитке прије него ли објави несолвентност. Он је за ’Дојче банку‘ износио само 2,9 одсто, што значи да би у случају ликвидације банке улагачи могли да рачунају на повраћај мање од три на сваких уложених стотину долара. Највеће чудо у билансима овог финансијског монструма представља власништво над 42 трилиона долара књиговодствено вриједних финансијских деривата. То је износ који је 14 пута већи од БДП-а Њемачке и два пута већи од БДП-а цијеле ЕУ. Америчка банка ’Лиман брадерс‘ је имала двадесет пута мању изложеност својих биланса овим токсичним хартијама од вриједности прије него ли је (2008. године) утјерана у стечај и цијели свијет гурнула у кризу.“
Каква је судбина Европе
Вест да је криза кулминирала, те да ће због тога без посла у „Дојче банци“ у наредне три године остати 18.000 људи (што је једна четвртина запослених) зато многе уопште није изненадила.
Међутим, кључно питање које се поставља није везано за „Дојче банку“, већ за судбину Европе!? Банкрот „Лиман брадерса“ уздрмао је Америку, слична судбина „Дојче банке“ јесте земљотрес за целу Европу. Или за цео свет, али са епицентром у Европи.
Са једне стране, стратешка повезаност немачких привредних гиганата „Фолксвагена“, „Дајмлера“, „Алијанса“, БМВ–а и „Сименса“ са „Дојче банком“ је очигледна. Та банка је и основана давне 1870. године како би се поспешио извоз и смањила зависност од британских и француских финансијских корпорација. Дуго је важило правило: „Колико је јака ’Дојче банка‘, толико се шири немачка трговина“.
Са друге стране, комплексна и тешко разумљива мрежа међусобних веза „Дојче банке“ са бројним другим банкама у свим европским земљама указује на то да њен крах представља и почетак краја за њене партнере. За тим вероватно иде и могућност девалвације евра, а још је извесније — и покретање питања опстанка Европске монетарне уније. Може ли у таквим околностима преживети ЕУ?
Трећа ствар је судбина девизних резерви (источно)европских држава депонованих у „Дојче банци“. Последњих месеци је постало популарно да гувернери народних банака разних земаља одлучно демантују како су девизне резерве „у рукама“ „Дојче банке“, али места за сумњу има онолико, између осталог и због нетранспарентности. Немогуће је пронаћи истините податке о томе где се и колико девизних резерви „чува“. А „јавна тајна“ је да су под политичким притиском Немачке током година државе заинтересоване за чланство у ЕУ „девизе складиштиле“ управо у Франкфурту. (Источно)европске земље могу доћи у исту ситуацију као и Португалија, која је остала без дела свог новца после банкрота америчких банака. И шта онда?
Узроци потреса, има ли решења…
Узрок кризе је системски, тиче се темељења привредних процеса на шпекулативној, а не реалној економији. Кристин Лагард већ дуго упозорава да „финансијски сектор и даље даје приоритет непосредном профиту над дугорочном одрживошћу“. Највећи играчи су најупорнији у томе, пошто су способни да остваре највеће обрте. Тако „пумпају балон“ до крајњих граница. Недавно је Оли Рен, некадашњи комесар ЕУ за економска и монетарна питања, навео како је укупни глобални дуг од 2007. године порастао са 97 на 169 билиона долара.
Зато и песимизам Џима Вилија: „Упркос колапсу ’Лиман брадерса‘ у 2008. години, који су западне централне банке могле да задрже захваљујући финансијским средствима за спасавање у висини од 13 билиона долара, неуспех ’Дојче банке‘ покренуо би системску банкарску заразу какву западни свет никада није видео.
Мој најбољи немачки извор ме обавештава да су три велике банке у невољи и те три банке се боре сваке ноћи против несолвентности и неуспеха. Он каже да су ’Сити груп‘ у Њујорку, ’Берклис‘ у Лондону и ’Дојче банка‘ у Немачкој — сваке ноћи у невољи… Ако не успе спасавање ’Дојче банке‘, очекујемо ланчану реакцију на тржишту деривата вредном 1,6 билијарди (квадрилиона) долара! ’Дојче банка‘ не може сама пропасти. То би довело до потпуног слома Европске монетарне уније!“
Билијарда, или квадрилион износи хиљаду билиона — 1.000.000.000.000.000!
Стоји констатација са почетка текста: „’Дојче банка‘ је превише велика да би пропала“. Ипак, стоји и закључак Јаниса Варуфакиса (изнет у књизи „А слаби трпе оно што морају: Европа, мере штедње и претња глобалној стабилности“, Лагуна, 2017) да је Ангела Меркел чинила све како би је спасила. Чак је и терет кризе пребацила на сиромашније европске државе, између осталог тако је и отерала Грчку у дужничко ропство. Отуда и у наслову да „слаби трпе оно што морају“.
Какви су ефекти тих мера? Да ли се „Дојче банке“ спасила банкрота? Клизање ка дну провалије јесте успоравано, али не и заустављено. Едмундо Бур наводи: „Ако мислите да Немачка може да спаси ’Дојче банку‘, онда сте у заблуди. Укупна изложеност (токсичним финансијским) дериватима увелико премашује укупну вредност свега у Немачкој. Не само државног, већ и приватног власништва. Другим речима, чак и када би Влада желела да је спаси, чак и када би донела политичку одлуку о томе, она то не може да учини, чак и када би запленила све што је вредно унутар државе!“
Решења нема. Осим ако се не ради о још једном пребацивању терета на остале европске земље. Немачка ће штити себе, други ће страдати. Све док криза коначно не захвати и Немачку. А до тада, ко жив, ко мртав.
Сломом „Дојче банке“ озваничава се почетак нове фазе политичких престројавања у Европи — тектонских поремећаја који ће преобликовати геополитику континента. И по свој прилици, у томе ће кључну реч имати политичари. Односно, државе које су сачувале политичке системе и народи који су успели да одрже политичку логику. Сан банкара остаје неостварен. Потрчали су за „непосредним профитом“, занемарили „дугорочну одрживост“. Цену ћемо плаћати сви. Ко не верује, нека прочита монографију Момира Булатовића: „Невидљиви ланци: моћ непостојећег новца“. Тамо су узроци одлично описани. Последице није тешко наслутити.
Душан Пророковић/Спутник