Зашто толико властима у Црној Гори сметају Срби? Као да више никоме није спорно да такав однос власти није онако узгредан, правно незаинтересован и случајношћу тренутка онако пролазан. Изгледа да су у Црној Гори „прави Црногорци“ по укусу власти – они који прво поједу Србина у себи и да баш сама власт свесрдно и не баш без насилности – подржава тај идентитенски канибализам.
Канибализам на који се Срби са самог врха подстичу у замјену да не буду осуђени на живот у логору непријатељства, сувишности и забрањеног сјећања.
То је постало чак питање економије национализма и идентитета – иделошка парадигма, modus vivendi преживљавања на челу нове западне Црне Горе у којој је све источно постало страно, субверзивно и непријатељско, да је и улазак у НАТО по тој теорији био нужан ради колонијализације православља и српства у Црној Гори, као и изградња нових берлинских зидова према свему ономе што долази са поруком и емоцијом ћириличног писма.
Не могу рећи да су сви политички Срби увијек знали наћи најбољи одговор на такву ситуацију и да им је полтички стил увијек академски, толерантан и онако камерно стилизован, али можда баш у том помало и претјераном наглашавању истине, у тој наизглед спонтаној бучности и природном крику одјекује сам позив за спас.
У атмосфери животне угрожености коју осјећају, а која некада са даљине и није разумљива и поред свих добрих намјера, оно што је неспорно је да Срби данас у Црној Гори служе за три ствари.
Прво, да буду измишљени непријатељи, стално осумњичена лица, како би се одржавала вјештачка хомогеност ,,Новоцрногораца“, али и контуинуитет власти, која свој приватни феуд не може контролисати без производње страха од своје православне браће и наводне великосрпске идеје.
Друго, Срби су потребни за убрзану производњу ,,Новоцрногораца“ чији демографски раст потенцијално има два извора: аутентични (биолошким рађањем у породици Црногораца који су се прилагодили новим захтјевима тога имена) и асимилаторски (вјештачким, социјалним притиском на Србе да свој измишљени идентитет замијене новоцрногорским, као накнаду за даљи опстанак и право на рад и живот, јер тако нешто ни у сну не би могли очекивати од Албанаца, Бошњака и Хрвата).
Треће, Срби служе за проширење животног простора ,,Новоцрногораца“ кроз изазивање континуиране миграције ка Србији и њиховим смањивањем у укупном броју становништва Црне Горе. Поред присилне деидентификације овако доприносе реалативном повећању броја ,,Новоцрногораца“ у Црној Гори, али истовремено и албанских и бошњачких етничких заједница.
Тако се некадашње већинско православно биће Црне Горе укупно смањује, а тиме и удаљава од свог изворног почетка, социјалне и културолошке природности.
Овакав моментум наглашене подијељености додатно компликује и најављени план напада на Цркву православних Срба у Црној Гори као историјског axis mundi-ја цјелукупне докомунистичке историје Црне Горе.
Због свега тога, ово је вријеме опасно за Србе у Црној Гори, али још више за саму Црну Гору која није била и не може никада бити забрањена држава за Србе који су у њој рођени и у њој живе стотинама и стотинама година.
Они морају имати права на пуну слободу и равноправност да би и Црна Гора била слободна и демократска. Сваки корак ка ограничавању права Срба у Црној Гори значи и егзистенцијалну инволуцију Црне Горе, њену неизвјесну будућност и нежељену радикализацију подјеле.
Подјеле коју нико не жели, а за коју остају најодговорнији они на власти. Баш они, јер – све ово пред нашим очима и није ничија друга замисао, нити план за будућност, до самог господара катуна и брда, али не и приморја гдје је одавно остао без потребне подршке.
ИН4С