Добијање аутокефалности за Српску цркву 1219. најзначајнија је дипломатска мисија Светог Саве. Она упечатљиво говори о стремљењима средњовековне српске државе, али и о далековидим проценама и преговарачком таленту будућег првог српског архиепископа. Добијањем црквене самосталности, пре тачно 800 година, рашка држава добила је духовно утемељење и заокружено међународно признање.
Пут до аутокефалне цркве, међутим, није био ни једноставан, нити кратак. Време деловања Светог Саве, политички гледано, није било ништа мање сложено него што је то данас. То је доба сложених међудржавних и међуцрквених односа, кризе Византије као глобалне суперсиле, дуализма њених центара моћи, борбе за осамостаљење народа из њеног Комонвелта… Српски народ имао је ту историјску срећу да кормило његове будућности држи Сава, живи светитељ са јасном визијом кретања државе и значаја народа.
Са овом сликом у мислима Свети Сава се 1219. упутио на пут у Никеју, седиште тадашњег цара Теодора Првог Ласкариса и васељенског патријарха Манојла Сарантена. Овом чину претходило је више важних фактора који су припремили тло за црквено осамостаљење.
Важна чињеница која је утрла пут за осамостаљење Српске цркве је борба за политичко признање српске државе на којој су радили Стефан Немања и његови синови, а која је освојена добијењем краљевске круне из Рима за Стефана Првовенчаног 1217. године. То је, међутим, био тек предуслов, јер је средњи век под државном самосталношћу подразумевао и устројство сопствене црквене организације. То је и тренутак у коме је српска држава била изложена ударима различитих фактора – снажном ширењу грчког утицаја Охридске архиепископије, деловању богумила, римских претензија, освајачким претњама Угарске, која и сама није водила једиствену политику…
Вешто балансирајући у сукобу између Епирске деспотовине и Охридске архиепископије, са једне, и Никејског царства и тамошње патријаршије, са друге стране, Свети Сава је изабрао страну и упутио се у – Никеју. Користећи њихов међусобни сукоб, а дубоко свестан потребе да се организује национална црква, успео је да искористи очекивање цара Теодора Ласкариса да ће благословом за црквену самосталност Срба у њима стећи и новог западног савезника.
„У једној, за цео српски народ, веома важној историјској прекретници подударили су се интереси Србије и Никејског царства и они су, једно другом, изашли у сусрет. Јован Радонић је тачно рекао да је Сави успело да у Никеји „убеди цара Теодора Првог Ласкариса и патријарха Манојла Сарантена да јачање охридске цркве није у њиховом интересу“, бележи наш најпознатији црквени историчар Ђоко Слијепчевић.
Доментијан и Теодосије, хроничари Савиног времена, наглашавају да је син Стефана Немање имао визију да се за првог архиепископа изабере неко од његових ученика, који су заједно са њим чинили делегацију која је радила на стицању црквене самосталности. Византијски патријарх и цар Теодор, међутим, инсистирали су да се он прихвати ове дужности, правдајући то вољом Светог духа. На овај начин, испоштован је и средњовековни канонски принцип да се поглавар Цркве бира међу више кандидата.
Сава је у Никеји добио и формалну потврду о свом посвећењу за архиепископа „све српске и поморске земље“, како је гласила његова титула, уподобљена наслову српског краља. Грамата у којој је она била наведена била је извор више овлашћења – права да управља, руководи избором епископа, рукополаже свештенике, организује теолошко образовање и шири верско учење. Добијањем самосталности Српска црква стекла је право сазивања архијерејског сабора који је самостално бирао и посвећивао српску вишу јерархију и архиепископа. То је значило и да нови црквени поглавари више нису морали да одлазе у Никеју на чин посвећења, већ су церемоније устоличења обављане у Србији.
ОСИМ царских и патријаршијских грамата, Сава је у Србију из Никеје донео и нешто још драгоценије – цео корпус знања о устројству Цркве и односу са државом, које је тамо стекао. У наредним годинама, доследно и марљиво, он ће примењивати ову науку и обављати, модерно речено, трансфер знања целој генерацији српских клирика. Српске земље почеле су да добијају епископије, владичанска седишта, манастире, свештенике, а самим тим и културу, образовање, законе… Средиште архиепископије у Жичи постало је духовни центар младе српске државе.
ПОГЛАВАРИ СПЦ: АРСЕНИЈЕ ПРВИ
НА црквеном сабору у Жичи 1233. године, када је одлучио да се повуче са архиепископског трона, Свети Сава је за свог наследника предложио Арсенија Првог, свог најодговорнијег ученика и у то време највећег подвижника у жичком братству. Тако је за другог архиепископа српског изабран монах о чијем духовном развоју се оснивач Српске цркве нарочито бринуо будући да је знао да од личности наследника умногоме зависи даља судбина Српске цркве и државе.
Арсеније Први је рођен у селу Дабру код Сланкамена у Срему. У зборнику „Житија краљева и архиепископа српских“, Данило Други је написао да је Арсеније још као монах чуо за Саву, па је решио да га потражи. Дошао је у манастир Жичу, где га је Сава примио у манастирско братство. Наводи се и да је Арсеније Сремац био необично даровит човек.
После монголско-татарског пустошења манастира Жиче, архиепископ Арсеније Први је подигао цркву Светих апостола у Пећи, одредивши је да уместо Жиче буде седиште Српске цркве. Његовим ангажовањем, око 1260, црква је и осликана. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Светог Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из манастира Пресвете Богородице у Стону у манастир Светог Петра и Павла на Лиму. Због тешке болести (парализе) повукао се са чела Српске цркве 1263, а упокојио се три године касније, 28. октобра, у жичком метоху Црнча код Бијелог Поља на Лиму. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Светих апостола у Пећи. За три деценије, колико је био на трону првојерарха „он доказа да је био достојан Савин наследник“.
Седам година после смрти, архиепископ Арсеније Први Сремац, проглашен је за свеца. Његов култ брзо се пренео из Србије у Русију и на сабору у Москви 1549. године је канонизован. До 1724. године, његове мошти су почивале у Пећи, одакле су као вредна реликвија сељене из манастира у манастир у жељи да их Турци не оскрнаве. Најпре су биле у Будимљу (Беране), потом у манастирима Морача, Довоља и Косијерево, а од 1920. године налазе се у манастиру Ждребаоник код Даниловграда.
Култ Светог Арсенија Сремца ширила је руска бела емиграција и по Далеком истоку. Руски архиепископ у Манџурији, Нестор, који је носио титулу камчатски и сеулски, замолио је 1933. патријарха српског Варнаву за део моштију Светог Арсенија. Оне су положене у капели Дома милосрђа у манџуријском граду Харбину. Богословија у Сремским Карловцима данас носи име Светог Арсенија Првог Сремца, другог архиепископа српског. (Ј. М.)
ПРИНЦ ЦРКВЕ, ОТАЦ НАЦИЈЕ
Најмлађи син великог жупана Стефана Немање и његове жене Ане, Растко Немањић, рођен је око 1174. године у Расу. Са старијом браћом Вуканом и Стефаном, васпитан од најбољих учитеља, добио је изванредно образовање. Од ране младости показивао је љубав према књизи и вери православној, и „својим изврсним умом задивио родитеље“.
Већ у петнаестој години отац му је дао на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Његови биографи записали су да је као владар био кротак, благ, љубазан и помагао је сиротињи. Необично мудар, богат и леп, пред собом је имао отворена сва врата славе и уживања. Растко је, међутим, тежио савршенијем, духовном животу. „Презрео је царске дворе, царску круну и порфиру“ и, убрзо, око 1192, побегао на Свету Гору, где је „светлост потражио у скромноме манастиру“. У осамнаестој години примио је монашки чин у руском манастиру Светог Пантелејмона, и добио име Сава.
Са оцем Немањом, који се замонашио, подигао је Хиландар, први и једини српски манастир на Светој Гори. Деценију касније, „овај краљевић, вођен Божјом руком, врати се у своју земљу као принц цркве и духовни вођа своје нације за сва времена“.
По повратку у Србију, измирио је завађену браћу, бавио се просветитељским радом, био духовник нације, исписао прве црквене и народне законе – остварио низ победа без мача. Народ је Саву, како пише његов први биограф и савременик Доментијан, слушао и следио, јер је видео да он живи онако како проповеда. У својој личности, Сава је објединио просветитеља, духовника, државника, писца и учитеља. Године 1234, кренуо је на своје друго путовање у Свету земљу. На повратку, упокојио се у Трнову, у Бугарској, 27/14. јануара 1235. године. Његове мошти, у своју задужбину Милешеву, пренео је краљ Владислав, две године касније. У наредним вековима, Милешева је постала поклоничко место, које су осим народа свих вера и српских владара, посећивали и помагали и босански банови, херцеговачки кнежеви, приморски жупани и краљеви. Тако је било до поткрај 16. века, када је султан Мухамед Трећи наредио Синан-паши „да једном заувек угуши побуну код Срба, не бирајући средства“. Обавештен да су манастири места у којима се подгрева дух побуне против Турака, Синан-паша нареди да се тело Светог Саве пренесе у Београд и тамо спали. То је учеињено 10. маја/27. априла 1595. године. (Ј. М.)
ПОДАЦИ
* 1198. почиње градња манастира Хиландар
* 1204. крсташко освајање Цариграда
* 1208. Свети Сава пише Студенички типик
Р.Драговић/Новости