„Мило Ђукановић је човек политике, он не зна шта је црква, не може ни знати кад није крштен, каже митрополит црногорско-приморски. Апсолутна је лаж да бих ја могао да будем црногорски патријарх, то једино ако бих изгубио памет, савест и свест“, каже епископ Амфилохије. О Милу Ђукановићу, Момиру Булатовићу, Зорану Ђинђићу, Александру Вучићу, митрополит црногорско-приморски говорио је за РТС.
„Признајем да нисам способан да употребим благу реч, некад из мене избије Динарац и човек, али знам која је мера људског понашања“, каже митрополит Амфилохије.
Рођен као Ристо Радовић у близини Манастира Мораче, говорио је – „васпитаван сам уз гусле и приповедања о чојству и јунаштву.
Kада је из Баната дошао на Цетиње 1990. године, причао је – тада је мало ко овде знао ко је Свети Петар Цетињски, али сви су знали ко је Јосип Броз.
Kада су га 2007. видели као новог патријарха српског, рекао је – неће ме се Црногорци тако лако ратосиљати.
Kада је Мило Ђукановић ове године најавио да ће радити на обнови аутокефалне црногорске цркве, Амфилохије је поручио – то је први пут у историји да атеиста хоће да прави цркву.
Митрополит црногорско-приморски каже да се суштински не види да се догодила било каква промена у међувремену.
„Та идеја да држава ствара цркву, и то секуларна држава, то ја заиста јединствени феномен. Нисам имао прилике да разговарам и да се сретнем с њим након што је изнео ту идеју, иако сам желео, покушавао сам да непосредно са њим, ступим у контакт, међутим, он је човек ваљда и презаузет, и није дошло ни до каквог сусрета. Ми смо се срели лично последњи пут пре две године, али онда није било ни речи о овоме“, каже Амфилохије у разговору за РТС у Манастиру Морачи.
Ви сте имали занимљиве односе, чак сте говорили да сте га до 1997. ословаљали са „пријатељу“, а у том чувеном политичком расколу, кажу да сте подржали њега уместо Момира Булатовића.
Нисам га ја подржао, ја се у ту причу нисам мешао, само што је у том расколу међу њима Ђукановић био очевидно способнији као политичар. Ја сам сахранио честитога Момира Булатовића, а у то време овај је, ипак, као политичар био промућурнији, па је и тражио сусрет са патријархом Павлом. То је било пред председничке изборе, и заиста патријарх Павле га је са свим поштовањем примио. Тада је долазио и у Цетињски манастир код ћивота Светог Петра. После је чак долазио да ложи бадњак, додуше Цетињани су оштри, па и данас му памте да га наложи наопако – тако му кажу Цетињани, била је велика ватра, а ни он није био вешт, па га је бацио онако, баш наопако.
Мило Ђукановић је рекао да СПЦ у Црној Гори служи као кичма великосрпске идеологије. Kакав је ваш коментар на то?
Он је човек политичар, и он је човек партијски, њему је црква исто што и партија. Он не зна шта је црква, не може ни знати кад није крштен. И онда подређује цркву политици, и онда и мене нападају, као ја сам сад експонент неке великоруске или великосрпске идеје, то је потпуна бесмислица. Ја сам пре свега хришћанин, епископ православне цркве, хришћанске, и за мене је то основно својство. А црква којој припадамо, она се назива српском, руском или грчком, с обзиром на њено географско присуство, или с обзиром на број верника, али она је по својој суштини васељенска, нема национални карактер.
Ви највећи део времена проводите на Цетињу, а тамо је највише оних који се национално изјашњавају као Црногорци. Раније је тамо било и инцидената, како је сада?
Приликом ових збивања после 90-их година, када је била политика Либералног савеза и Славка Перовића, они су лансирали ту атмосферу антицрквену, она је постојала и раније, само је то сад било против мене и против наше цркве. И онда су били добар део зато што се осећају само као Црногорци, престали су да долазе у Цетињски манастир. Мада истина, нису ни раније долазили, ја се сећам кад сам дошао на Цетиње 1990, није троје било у манастиру. Они су били затровани брозомором, то је најопакија болест. И не само то него чињеница да је управо Броз био онај који је формулисао то стање после 1945. у Црној Гори. Броз је наредио да се сруши капела на Ловћену, то је његова наредба. А он је највише Црногораца послао на Голи оток.
Осим иницијативе Мила Ђукановића да се обнови аутокефална црногорска црква, актуелно питање је Закон о слободи вероисповести, о којем би Скупштина требало да расправља. Постоји ли могућност да Морача, Ђурђеви ступови (у Беранама), Петрова црква (у Бијелом Пољу) постану власништво државе Црне Горе?
Они рецимо могу да траже цркве, по том њиховом принципу, које су грађене за време краља Николе, али шта ће манастирима Морача, Савина, Острогом, Острог је био седиште Захумско-херцеговачке митрополије за време Светог Василија, шта ћемо са тим, ако се узме принцип државе или нације, ако је неко Србин, онда је Свети Василије Острошки из Херцеговине. Огромна већина народа се одупире том предлогу закона, 100.000 људи је потписало тражећи да се тај закон не примењује.
Ви имате добре односе и са члановима ДПС-а. Шта они кажу?
Има много оних који су у владајућој странци, који се осећају национално као Црногорци, али који припадају цркви, ја њихову децу крштавам. Они људи кажу да пре свега, многи се боје за свој посао. Зато ја понекад кажем треба нама Црногорцима „сливати страву“. Бојим се да су се данас моји Црногорци накупили страха, окупација, па револуција, комунизам, а сад ови су наставили, ово су деца Брозова.
Да ли у било каквој подели улога постоји било каква могућност да ви будете црногорски патријарх некакве нове цркве?
Нови патријарх (смех)? То је апсолутна лаж. То једино ако бих изгубио памет, и савест, и свест. То су лажи које се шире из кругова из Црне Горе, а бојим се и из Србије се такве лажи проносе. Ја имам патријарха мога, пошто сам био један од кандидата, ја сам предао патријарху Иринеју у своје време у Сабору патријаршко достојанство, јер сам замењивао патријарха Павла и Бог ми је сведок што сам срећан до дана данашњег, да ме мимиошла та чаша, да бих остао овде. И радујем се Богу што имам патријарха Иринеја, нашег Чачанина, то је мој патријарх једини кога ја признајем и до сада и док сам ја жив, и док је он жив.
Сада ће бити скоро три деценије како сте на Цетиње дошли као митрополит. Они који вас подржавају кажу да сте у земљи борбеног атеизма успели да саградите или обновите велики број храмова, а ови који вас критикују кажу да сте се исувише бавили политиком. Kакав ће бити ваш салдо?
Радост пред Богом. Црна Гора је била атеистичка, само је Албанија Енвера Хоџе била испред Црне Горе по атеизму. Многи верници су се вратили, ми смо обновили више од 700 храмова. Саграђена су два највећа храма у историји Црне Горе – у Подгорици и у Бару. А ово око политике, ако ја некад кажем неку оштрију реч, они то прогласе за политику. Па је ли политика брига о народу, о бићу народа, о достојанству народа, оном најдубљем достојанству из саме државе? Ја не могу као човек цркве другачије, понекад ми излети нека реч. Мени кажу неки моји Цетињани – што ти ниси као патријарх Павле? Па један је патријарх Павле, Павле никад такву тешку реч није изговорио.
Да ли се кајете некад због нечега што сте изговорили?
Сигурно да некад излети нека тежа реч. Суштински ја мислим да је то обмана код људи, ја се бавим бригом о народу, ја се не бавим политиком, било каквим партијашењем.
Занимљиви су ваши односи са политичарима. Ви сте крстили неке политичаре у Острогу, па се после и нисте баш слагали. Кажу да сте знали и да преноћите на студентским протестима против Милошевића. Јесу ли се промениле околности или сте се ви променили?
Има она народна – крсти вука, вук у гору. Тај што смо га крстили не знам је ли још активан у политици, тај Јовановић (Чедомир). Ми смо онда заједно са њим и Ђинђићем протестовали против Милошевића са оним пиштаљкама.
После сте Милошевића посећивали у затвору?
Јесте, ја се не слажем са његовом политиком, али ја поштујем њега као човека, исти је случај и са Ђукановићем.
Поменули сте Ђинђића и питао сам да ли се кајете, често помињу тај ваш говор са сахране?
То су лажно пренели, бојим се да је то овај, како се звао, и сад он утиче на политику и на Ђукановића и на Вучића, неки Поповић има тамо. Они су измислили, уопште нису прочитали тај говор. Једини ко је схватио моју беседу је владика Атанасије – каже ти прогласи човека за свеца. Ја сам рекао они који су њега убили, они су злочинци, ја сам за њих рекао, не за њега. Ја сам са најдубљим поштовањем говорио према Ђинђићу у Храму Светог Саве. То су те лажи, па су ме онда прогласили за пуковника, наводно Милошевић. Он ме је псовао својевремено, кад сам се ја противио његовој политици, и рекао сам за Милошевића, зато се кајем, какав је он патриота кад никад није био ни на горбу свога оца? Тешку сам реч рекао, то признајем, ето рецимо, кајем се због тога, али то не значи да нисам поштовао Милошевића или било ког другог човека, за мене је сваки човек светиња Божја. И Милошевић је тражио из Хага мене да му будем сведок, поред тога што је говорио – онај са Цетиња, мислим да је чак рекао и ђубре. Међутим, он је схватио на крају да ја немам ништа против њега као човека, друга је ствар његова политика. Исти је случај са Ђукановићем и са Вучићем. Ево, мене сад нападају како сам ја противник Вучића. Ја сам рекао само да се бојим те неке његове приче о разграничењу, он мене оптужује да сам ја као Харадинај за целовито Косово, ја јесам за целовито Косово, али оно припада Србији.
Вама замерају да сте могли јаче и оштрије да реагујете и кад је Црна Гора признала Косово, и када је било речи о чланству у НАТО-у, да је снага ваше речи у Црној Гори таква, да сте гласније говорили, да би било другачије.
Ја сам 2008. године, када је овај признао Косово, рекао да је он издајник Црне Горе, јер се тиме одрекао Метохије, Пећке патријаршије, Дечана, тамо има гробова 700 Црногораца који су погинули 1912. и 1913. године. Ја припадам Црној Гори краља Николе, у то време ова митрополија коју сад они поричу била је државна вера. Моји преци су са краљем Николом ослобађали Пећ, Пећку патријаршију, Дечане, митрополит Гаврило Дожић је добио кључеве Дечана и Пећке патријаршије од краља Николе – ево ти кључеве мојих предака Немањића. Круну Стефана Дечанског чувамо у Цетињском музеју, ти кључеви од Пећке патријаршије и Дечана, ено их код ногу Светог Петра Цетињског, како ја могу да се одрекнем Пећке патријаршије, Дечана и све до Призрена? Или Метохије која је припадала Црној Гори, а после Зетској бановини до 1945. године.