Дијеле Црну Гору спонтано, донекле скривено од очију јавности, али све очигледније. Она се некако све више, песимисти би казали – незаустављиво, почиње етнички кидати упркос владајућем, али само на папиру, начелу мултиетничког и грађанског идентитета.
Тај процес се дешава у више нивоа, од којих је сваки скоро подједнако животно угрожавајући по њен могуће здрави и одрживи живот.
Први ниво је политички, гдје се на нивоу локалних заједница дешава драматично неповољан трансфер народне воље – од некад доминатног и ,,грађанског“ ДПС-а ка национално чистим странкама. Такав трансфер за последицу има да тзв. етничке странке, странке Бошњака-муслимана и Албанаца, освајају убједљиву већину гласова у општинама са традиционално одлучујућим утицајем ДПС-а. Последњи такав примјер била је новоконституисана општина Тузи, гдје је власт албанских партија побједу славила управо над грађанским ДПС-ом.
То би социолошки могло бити протумачено и као све учесталији пораз државне политике. Пораз државне политике на периферији њене искрености, како бих то сликовитије назвао.
Чак и да искључимо неки шири национални програм региона, локалне заједнице вјерују својима по вјери, етничкој блискости и језику, уз жељу да сами преузму одговорност и ствар у своје руке. Сличан феномен се примјећује и на југу, гдје је у све већем броју најзначајнијих приморских општина све већи број српских странака у локалној власти, чак и поред нетрпељивости централне власти према изборним успјесима највећег народа у Црној Гори на челу са Демократским фронтом.
Владавина грађанске Црне Горе као да порађа етничке локализме као своје законито потомство. Етносе који се више ни не скривају већ умножавају и чине очигледним своје присуство и амбицију. Стога, Црна Гора постаје и земља егзистенцијалног дуализма. Земља у којој су прокламована грађанска начела на врху далеко од животне реалности и у којој је све више етничких власти на локалном нивоу – оних које са собом носе неслагањa са прокламованим фразама.
Други ниво је територијална подјела која се као последица претходне чини тако илустративном. Читаву источну границу Црну Гору контролишу локалне власти са пресудним албанским учешћем у њима. Сјеверна граница према србијанском дијелу (Санџак, Нови Пазар, Тутин, Сјеница) под доминатним је утицајем бошњачке већине, док је на дијелу приморја све активнија и присутнија улога православно српске већине, која је у разним облицима неспоразума и конфликата са централном влашћу и која је, највише кроз аспект своје црквене и идентитетске посебности, коначно скренула пажњу на своје присуство и потенцијални утицај.
Трећи ниво подјела се дешава на нивоу активне симболике ,,Само да нијесу Срби!“. Симболике којом се потврђује да су некe етничке групе фаворизованије и да их промовише лично сам Врх преко свог првог човјека и то не толико из захвалности за независност, колико за инвестирање у будућност. Будућност у којој ће у традиционално православним приморским општинама бити стимулисано присуство турског и албанско-косовског капитала.
Типичан примјер, који више никоме није тајна, је Будва и Тачијево присуство у станоградњи. Тако ће против интереса домицилног становништва покушати да маргинализују моћ и утицај православног становништва, настојећи га додатно албански колонијализовати, а све то у коалицији са фамилијарном окупацијом коју је Први већ постигао.
У таквим околностима они иду у сусрет јесени, а уз покушаје ,,законске офанзиве“ на Митрополију црногорско приморску, наоштреним идеолошким бодежима крећу на православну вјеру.
Црна Гора као да је на све ове подјеле и сама пристала, била принуђена или их чак сама продуковала, како би убијањем пуне истине и сјећања била створена нека нова историја. Историја у којој ће њена православна већина бити неважна, притиснута уцјенама и нараслом моћи својих референдумских савезника и њихових етничких интереса, одузимајући јој тако традиционални дух и историјски индетитет, а све у име приватне и фамилијарне, Његове Црне Горе.
Теодосије/ИН4С