Последње масовно убиство у САД догодило се 3. августа 2019. године, у 10.40 по локалном времену, када је у трговачком центру у граду Ел Пасо (Тексас) убијено 20 људи и 26 рањено, од којих је касније двоје умрло. Међу убијенима је било двоје деце од две и девет година старости, али и девет грађана Мексика.
Ова убиства представљају једно од већих страдања у историји САД, односно државе Тексас. Убица је користио полуаутоматску пушку и пуцао је насумице по купцима и радницима тржног центра. На месту инцидента налазило око 3.000 купаца и 300 радника, те су људи у паници загушили излазе. Полиција се после позива запослених појавила тек након шест минута и ухапсила је убицу који није пружао отпор.
Председник САД Доналд Трамп поступак убице Патрика Крузијуса назвао је „актом мржње“, а у знак солидарности са жртвама 7. августа посетио је Ел Пасо и Дејтон.
Федерална влада САД дефинише масовног убицу као „личност која из стрељачког оружја убије најмање три човека у кратком временском периоду, а у насељеном месту“. Но америчка статистика о питању масовних убистава није најпоузданија, пошто не убраја сва „случајна“ убиства, јер их категоризује као „несрећне случајеве“, односно „нестале без трага“. Уважавају се само она јавна и масовна убиства и где постоји више очевидаца. И поред овако мањкаве статистике, она показује да се у САД догоди 76 посто свих масовних убистава (Европа учествује са 17 посто).
Зашто САД држе ову неславну „штафету“ никоме није јасно.
Историја масовних убистава у САД почиње 1950-их година, при чему је сваке наредне деценије број масовних убистава растао, а 79,2 посто убица није служило америчку армију. Интересантно је да је скоро половина убистава (46,11%) извршена „из забаве“. У САД масовна убиства често имају специфичну форму – када у врло кратком времену један човек на неколико места изврши више убистава, при чему жртве бира методом случаја.
Октобра 2014. објављено је истраживање професора са Харварда у коме се констатује годишњи раст масовних убистава за три пута, те констатује да се догађају на сваких 64 дана (током једне календарске године). У периоду од 1982. до 2011. масовна убиства догађала су се на 200 дана. Ово истраживање је сагласно и са подацима ФБИ из септембра 2014. у коме се констатује пораст случајева масовних убистава на 16,4 посто годишње (а 2000–2006. било је само 6,4).
Ако се погледа листа највећих масовних убистава од 1949. до 2019. године у САД, јасно је да су то она из Лас Вегаса (2017) када је убијено 58, а рањено око 500 људи, Орланду (2016) – убијено 49 и рањено око 50 људи, затим Вирџинском политехничком институту (2007) када је убијено 32 људи, Основној школи „Сенди Хук“ (2012) када је убијено 27 људи и у Сазерленду Спрингусу (2017) – убијено 25 људи.
Но вратимо се Ел Пасу. Наиме, један учесник у расправи о масовним убиствима у САД је на свом твитер налогу оставио следећи коментар: Род, неколико недеља раније по твојој препоруци прочитао сам књигу „Вајтшифт“ (Whiteshift), а јучерашњи инцидент у Ел Пасу је директна потврда теза из књиге. Да ли је овај лик требало да убије 20 људи у супермаркету „Волмарт“ (Walmart)? Како год погледаш, не. Тачка. Одлазак на границу ради убијања невиних Мексиканаца је расизам (без наводника)? Да, дођавола. Тачка. Међутим, многе ствари о којима он говори у свом „манифесту“ никако нису нетачне и одражавају ставове многих белаца, посебно у делу у којем говори о култури која нестаје пред нашим очима и циничним политичарима који следе „Мигрантске гласаче“ (демократи), или јефтину радну снагу / економски рат (већина републиканаца) – горљиво стигматизују било који приговор као аморалан, значи да излазе иза предела разума. Нећу улазити у детаље: „бело … блесак беса… Трамп 2016 … естаблишмент … дубока држава… итд, итд.“ – Ви добро знате ову причу без мене, али није далеко од истине да су бели људи оправдано забринути због демографских промена, које нису мање релевантне од проблема и брига других етничких група. Поред тога, бели Американци постају све обесправљенији од својих изабраних представника: у најбољем случају чини се да их уопште није брига за судбину својих бирача, а у најгорем случају почињу да тврде да морају да промене мишљење. Избор Трампа био је потпуно предвидљив догађај, а из истог разлога требало би да очекујемо и његову победу на наредним изборима. Другим речима, као узрок за масовна убиства сугерише се обесправљеност и незадовољство белаца (бели расизам).
Ова запажања враћају нас књизи „Вајтшифт“, наводи Род Дрехер за лист „Американ конзерватив“. Сложила се ситуација у којој се проблеми и приоритети белих људи занемарују – без обзира колико овакви приговори могу да изгледају политичарима и левичарима нелегитимно, јер ће само доводити до умножавања оваквих инцидената и раста расизма.
Истовремено ће „затезање каиша“ у борби против „ксенофобичних исказа“ и пооштравање закона о оружју створити још већу огорченост. Бели људи желе да их политичари и други саслушају – уместо тога, они се нападају, понижавају или се од њих тражи да поштују принципе „политичке коректности“.
ПРОБЛЕМ АСИМЕТРИЧНОГ МУЛТИКУЛТУРАЛИЗМА
Трампова победа у 2016. била је „једноставна“ изборна победа. Шта се дешава када белци схвате да избори не раде у њихову корист? Шта се дешава када се политичка реторика усмерена против белаца трансформише у нешто конкретно и штетно, уз то заштићена снагом државе? Шта се дешава када се „асиметрични мултикултурализам“ и његова диктатура претвори у угњетавање (белаца)?
Или шта рећи на сведочење власника дипломе угледног америчког универзитета: „Ја сам финансијски независни и богати четрдесетогодишњак са универзитетском дипломом класе Лига плус. Имам пристојан живот. Нисам један од људи који у сваком тренутку ризикују да изгубе посао и досад ме ниједна болест – насиље или зависност – од које данас пате злогласни бели Американци није дотакла. Али вредности мог живота ипак се слажу са већином онога што убица говори у свом манифесту. Да ли ме брине мешање раса и генетска разноликост? Не, али бринем се да ће изразито америчка култура и наслеђе моје младости заувек нестати, а уместо њих долази нешто страно, туђе – само зато што је политичарима недостајало храбрости и поштења да се заузму за њих. Забринут сам да ће моја деца одрасти у свету другачијем од мог – а све у име ’напретка’.“
Горе наведено неће нестати тек тако. Све док политичари и левичари скривени у институцијама културе и науке не почну да озбиљно схватају белце и њихове проблеме – док не престану да стигматизују њихове погледе као неморалне и незаконите и не третирају оне који тврде да су „заговорници супериорности беле расе“ – масовне пуцњаве и други инциденти уз употребу насиља дешаваће се све чешће, што ће водити у рат.
На крају додаје: „Молим вас, немојте мислити да у мојим речима постоји претња или отворен позив на насиље. Све што желим рећи је да, упркос злонамерној акцији, убица из Ел Паса није ’сам’ у својим неконвенционалним погледима. Дели их много људи – више белаца – него што мислите, само још нису прешли линију иза које је насиље једино средство. Прошли викенд је свима нама упозорење.“ На крају је закључио: „Разумем у чему је смисао и слажем се да стална демонизација белаца, која се спроводи у академским круговима и популарној култури, изазива тако злу реакцију код мање емоционално стабилних белаца.“
Део масовних убистава у САД дефинитивно има политички предзнак. Убица из Ел Паса је оставио манифест, као и убица из Крајстчерча, што значи да ставове о супериорности белаца и бели национализам треба разматрати као важан извор насиља, као што је и радикални ислам, наводе неки амерички аналитичари, а то аргументују догађајем који се збио само неколико часова после пуцњаве у Ел Пасу. Овај пут је напад извео белац Конор Бетс у Дејтону (држава Охајо), при чему је убио девет људи, пре него што га је полиција ликвидирала.
Шта се зна о Бетсу? Зна се да је самопроглашени левичар који је писао о спремности да гласа за демократу Елизабету Ворен, да је хвалио сатану, да је био незадовољан исходом избора 2016. те да је желео социјалистичко друштво („Мени је потребан социјализам и нећу чекати да ови идиоти нађу заједнички језик“). Твитер профил Бетса је овако описан: „фанат аниме (металац), левичар, идем у пакао и не желим да се вратим“). У једном од твитова написао је: Идем на ноћне мисе. На крају, песме су добре. #athiestsonchristma.
Испод селфија поставио је #selfie4satan #HailSatan @SatanTweeting.
Агенција „Асошијетед прес“ каже: „Школски другови убице девет људи у рано недељно јутро у Дејтону говоре да су га својевремено избацили из школе због састављања ’црних спискова’ људи које треба убити, као и ’списка за силовање девојчица’, где је уносио имена девојчица које је хтео да силује.“ Сведочанства двојице његових школских другова објављена су после изјаве полиције да у биографији 24-годишњег Бетса није било ничега да му се забрани куповина пушке великог калибра са великим комплетом муниције којом је пуцао по људима стојећи на вратима бара.
Ко је, дакле, крив за Бетсово недело? Како схватити недело Адама Лензија који је извршио масовна убиства у школи „Сенди Хук“? Није био политички опредељен, а био је и аутистичан.
Међутим, нису само белци масовне убице у САД. Чо Син Хи је масовни убица са Вирџинског политехничког института 2007. године. Омар Матин је пуцао у ноћном клубу „Пулс“, а заклео се на верност тзв. Исламској држави и био је исламски екстремиста, а имао је и хомосексуалне склоности. Црнац Мика Ксавје је 2016. убио пет полицајаца у Даласу и желео је да се бори против белаца који су убијали црнце. Исте године је Гавин Јуџин Лонг, такође црнац, у знак политичког протеста направио заседу и убио полицајце у Батон Ружу.
Да аналитичари САД, односно главни уредници и њихове газде, имају погрешан приступ проблему масовних убистава и убица говоре бројни подаци. Увек се прво указује на политичку позадину. После убистава у ноћном клубу „Пулс“ „Њујорк тајмс“ је објавио редакцијски чланак у коме критикује републиканце за њихове „предрасуде“ (хомофобију), док је часопис „Слејт“ осуо дрвље и камење на хришћане. На крају се показало да је убица припадник тзв. Исламске државе.
Након убиства у Ел Пасу бројни аналитичари (и медији за које пишу) кривицу сваљују на Доналда Трампа, јер је наводно својом реториком подстакао белце да чине насиље, а додатни аргумент је и што је убица био присталица америчког председника (судећи по социјалним мрежама где је имао профиле). Међутим, ко га је познавао, знао је да има „лудачки карактер“, а да му је отац умро од наркотика и алкохола.
Интересантно је да већина америчких експерата мисли да није решење у забрани куповине оружја, јер масовне убице нађу начина како да остваре свој наум (нпр. у Кини убијају ножем). Треба обратити пажу на људе, не остављати их у изолацији како не би изгубили осећање припадности друштву, односно како не би изгубили смисао и циљ живота.
Социолошка истраживања показују да се масовне убице у САД најчешће регрутују из реда мушкараца (94 посто) који су изгубили осећање припадности друштву, а често су следбеници окултно-сатанистичких секти или екстремних идеологија, а потичу из разбијених породица и породица где је употреба наркотика и алкохола била пракса, при чему није тачно да се ради само о припадницима беле расе. Масовне убице долазе и из редова црнаца, Арапа, латиноамериканаца… Остаје, дакле, нејасно зашто амерички медији настоје да стигму масовних убистава „залепе“ за белце.
Интересантно је да убице по правилу нису имали контакте са убијенима (често пређу и по хиљаду километара да пуцају по непознатим људима), али могу имати везе са местом извршења убиства (похађање школе, факултета или запослење). Изгледа да пуцање у масу представља „пуцање у друштво које је прогнало конкретног човека“.
(Зоран Милошевић/Печат)