Ебола: све боје – црвено

Мистериозна заразна болест проширила се на изоловано село Јамбуку у северном Заиру 1976. године. Међународни тим доктора истражио је подручје и открио да је у питању вирус који је касније назван ебола – по реци која тече у близини. Од 318 заражених особа, 280 је умрло од последица болести. Вест тада није много окупирала светску јавност.

Двадесет година касније, Заир се распао и настала је Демократска Република Конго – средиште два рата у коме је учествовало девет земаља и бројне оружане снаге. Конфликт је био концентрисан у западном делу ДРК, страдало је око пет милиона људи. Ни ова вест није изазвала већу пажњу светске јавности. Ипак, оружане снаге се и данас налазе у том региону.

Прошле године, ебола се вратила у бившу зону конфликта – као што се и 25 пута пре тога вратила у подсахарску Африку. Међутим, према подацима Светске здравствене организације, у том последњем избијању епидемије, чак 2.968 особа је до данас инфицирано вирусом, 1.986 је страдало од последица инфекције, док су 884 особе преживеле. Ово је друга по величини епидемија еболе и чини се да, упркос свим напорима на хиљаде здравствених експерата на терену, није извесно како ће се обуздати.

Од 1976. године било је потребно да се много тога научи о еболи, али данас је све другачије – познати су симптоми и како се болест шири. А што је најважније – постоје две нове делотворне експерименталне терапије и једна „добра“ вакцина, а постоји могућност да и друга ускоро буде одобрена.

Крајем месеца, еминентном вирологу Жан Жаку Мујембеу из Демократске Републике Конго уручена је престижна награда јапанског цара Нарухита за допринос истраживању еболе и других смртоносних вируса, и посвећености у обучавању медицинског особља за рад у екстремним ситуацијама.

Наиме, професор Мујембе је 1976, са 34 године, био први виролог који је икада видео пацијента са еболом; учествовао је у борби са девет епидемија које су погодиле његову земљу.

Те 1976. године Мујембе није знао о колико опасној болести је реч. Узимао је крв пацијената и радио биопсије преминулих без рукавица. „Да нисам прао руке редовно, био бих мртав сигурно“, рекао је Мујембе у једном интервјуу. Ипак, вирус је нађен у крви медицинске сестре која је била у његовој пратњи до Киншасе. Строги карантин и изолација помогли су да се сузбије епидемија. Тада је регистровано 318 случајева. После ове, било је још осам мањих епидемија у Демократској Републици Конго, која је тако изградила репутацију земље која зна да се избори са вирусом.

Данас професор Мујембе, у 77. години живота, води Национални институт за биомедицинска истраживања. Председник ДРК Феликс Чисекеди поставио га је на чело владине комисије за сузбијање епидемије; у међувремену је министар здравља Оли Лунга поднео оставку, тако да се Мујембе још једном нашао у тешкој позицији у својој каријери.

У изјави за Сајенс рекао је – „Епидемија може да се стави под контролу у три-четири месеца. То јесте амбициозно, али мислим да је достижно“. Овога пута изазови су већи, наставио је Мујембе, почевши од чињенице да су жаришта у зони конфликта, где држава има отежан приступ: „овај део земље нема комуникацију са администрацијом у Киншаси“.

Додатно, убрзани кораци владе да се избори са еболом изазвали су сумњу код одређеног дела становништва. Неповерење је довело до тога да људи избегавају вакцинацију и чак физички нападају здравствене раднике на терену. „Као да се битка води између неповерења у вакцину и успешне терапије болести“, каже Џереми Кониндик из Центра за глобални развој у Вашингтону, који је посетио регион у априлу и написао извештај о напорима Светске здравствене организације на терену.

Када се имају у виду многи други проблеми с којима је професор Мујембе суочен, дебата о вакцини је позадинска тема. Јасно је да сама вакцина не може да реши проблем. Главни циљ је испитивање сигурности и ефикасности вакцине. „Тестирање вакцине је веома важно, и то баш у току епидемије, када можемо да урадимо додатна испитивања и установимо шта треба развијати у будућности“, истиче Мујембе за Сајенс. Иако је ово његова десета борба са епидемијом у ДРК, професор већ има на уму следећу.

Обећавајући резултати нових терапија можда ће привући пацијенте да потраже помоћ у медицинским центрима за лечење еболе на терену, а то ће довести до тога да се и зараза мање шири. Вест да би око 90 одсто пацијената могло да преживи уз нову терапију многима је дала наду.

„Имамо фантастичне вести: добили смо нови ʼалатʼ у борби против еболе. Али то не значи да смо је зауставили“, рекао је Мајк Рајан, извршни директор Светске здравствене организације за програме здравствених криза. „Оно што ће зауставити епидемију еболе – под вођством професора Мујембеа и владе ДРК – јесу добар надзор, превенција и контрола, одлична покривеност вакцином, и употреба других терапија у лечењу болести.“

Подсетимо, уколико се епидемија не стави под контролу, може да се прошири изван територије ДРК, а затим и Африке, као што се то догодило за време западноафричке епидемије еболе 2014–2016.

Декларација о глобалној здравственој кризи коју је недавно донела Светска здравствена организација, пета је таква декларација у историји. Она доноси већу међународну пажњу и помоћ и представља корак напред који је добродошао; ипак, неопходно је да се направи још много корака како би се тренутна ситуација на терену преокренула.

Шта је ебола