Возућа-Озрен: Још се трага за телима 129 српских бораца и цивила

На подручју некадашњег возућко-озренског ратишта још се трага за телима 129 бораца Војске Републике Српске и цивила који су у септембру 1995. године страдали у офанзиви под називом „Ураган“ и „Фарз“ такозване Армије БиХ, укључујући одред „Ел муџахедин“, уз подршку НАТО снага за брзе интервенције, рекао је Срни председник Завичајног удружења Завидовићана Зоран Благојевић.

Благојевић је навео да је у офанзиви од 10. до 24. септембра 1995. године убијено 459 бораца Војске Републике Српске и цивила, од којих се 412 водило као нестало.

„У међувремену су 283 идентификована, а трага се за још 129, међу којима су 84 припадника Четврте озренске лаке пешадијске бригаде“ – рекао је Благојевић.

Он је поводом Међународног дана несталих, који се обележава сутра, указао на инертност институција Републике Српске и неискреност институција БиХ да ова лица после 24 године буду пронађена, а почиониоци кажњени, упркос расположивој документацији и свједочењима.

Благојевић је подсетио да је бивши командант Главног штаба такозване Армије БиХ Расим Делић проглашен кривим, те да се води поступак против команданта Трећег корпуса Сакиба Махмуљина, оценивши да је то мали помак у процесуирању стравичних злочина почињених над српским становништвом.

Он је навео случај заробљавања 64 Срба са Возуће, међу којима су били Миленко Станић, Милован Савић, Милија Јовановић, Слободанка Јовић, Милорад, Душко и Милош Пејић, Милош Јовић, Ранко Ђурић, Чедо Савић, Саво Тодоровић и његов син Живинко.

„Они нису нестали, они су живи заробљени 1995. године. У Возући их је привела Друга чета Петог батаљона 328. бригаде којом је командовао Фуад Зилкић, потчињен команданту Трећег корпуса Сакибу Махмуљину“ – навео је Благојевић.

Он је рекао да о њиховом заробљавању и стравичној судбини након што су прослеђени у муџахедински логор којим су руководили Абу Хамза и Абу Мали постоје ратни документи и снимци такозване Армије БиХ, као и свједочења преживјелих.

„Очигледно је да је плач мајке Сребренице тежи од плача мајке из Возуће. Којом вагом се бол може измерити?“ – упитао је Благојевић.

Он је подсјетио да су због шамарања заробљеника Србима пресуђиване казне од четири године, док за супротну страну нема казне ни за одсијецање српских глава и звјерска мучења, што је документовано у филму „Љуби брата свога“.

„Ево, 24 године су прошле како говоримо о ономе што се зна“ – рекао је Благојевић и подсетио на заташкавање федералних институција када је на локалитету Паљеника пронађена масовна гробница која је прво минирана, а након тога и размештена.

Да српска страдања не би пала у заборав, Благојевић је најавио да ће и ове године 10. септембра бити одржан марш „Стазама егзодуса“ у оквиру обиљежавања 24 године од прогона Срба из Возуће, насеља у долини ријеке Криваје и са јужног дела Озрена, које организује Завичајно удружење Завидовићана из Добоја.

Он је навео да ова манифестација и академија која ће јој претходити шаљу јасне поруке младим нараштајима да се историја не сме заборавити нити поновити, те указују на страдања Срба.

„Време не лечи ране, него их продубљује“ – поручио је Благојевић.

Масовно страдање Возућана догодило се од 10. до 24. септембра 1995. године.

Срби из Возуће протерани су са вјековних огњишта у офанзиви под називом „Ураган“ и „Фарз“ у којој је учествовало 23.000 муслиманских војника Другог и Трећег корпуса такозване Армије БиХ и одреда „Ел муџахедин“, те НАТО снага за брзе интервенције.

Тада је спаљено 30 српских села, протјерано 1.920 српских породица са 7.680 чланова, убијено 459 бораца Војске Републике Српске и цивила, док се за 129 још трага.