Dоналд Трамп мора да је изненадио самог себе и није љутито напустио самит Г-7 када је француски председник у Бијариц, на опште изненађење, довео шефа иранске дипломатије. Чак се сагласио са идејом да се за неколико недеља састане са председником исламске републике.
Да ли ће доћи до сусрета двојице архиривала, сасвим је неизвесно пошто Хасан Рохани чврсто стоји на становишту да америчка администрација треба прво да укине санкције које је завела Ирану јер је Трамп маја прошле године унилатерално напустио споразум о нуклеарном програму из 2015.
„Забрањујем одржавање било каквих разговора са Америком… Америка никада не остаје лојална својим обећањима у разговорима”, одговорио је прошле године на Трампову понуду за сусретом ирански врховни вођа ајатолах Али Хамнеи, чија је реч коначна у Ирану. „Америчко повлачење из споразума је очигледан доказ да се Америци не може веровати”, додао је.
Иранци су доследни, али чврсти преговарачи. Министар иностраних послова Мохамад Џавад Зариф, један од архитеката бечког споразума који ограничава ирански нуклеарни програм у замену за укидање међународних санкција, одбио је у јулу сличну понуду да се са Трампом састане у Белој кући.
И док свет пажљиво ишчекује да ли ће дипломатија оборити тензију између Америке и Ирана, која је две земље у јуну довела на ивицу оружаног конфликта после обарања америчке беспилотне летилице у Заливу и Трампових претњи о амфибијском десанту негде дуж 2.500 километара иранске обале, израелском премијеру никако се не допада могућност било каквог договора Вашингтона и Техерана.
Бенјамин Нетанијаху је због споразума о нуклеарном програму озбиљно покварио односе с тадашњом администрацијом Барака Обаме, која га је потписала, али је у Трампу добио најближег савезника с којим су га спајале оцене да је споразум „најгори икада потписан”, да је Иран спонзор међународног тероризма и да подршком разним милицијама дестабилизује регион.
Нетанијахуа 17. септембра очекују избори, а главни адути његове кампање своде се на питања безбедности и ширења страха од тероризма, радикалног ислама и, наравно, Ирана. Израелске оружане снаге нису случајно баш сада ангажоване по Ираку, Сирији и Либану у уништавању војних циљева Иранске револуционарне гарде и њихових савезника из покрета Хамас и Хезболах.
До јуче је Нетанијаху био срећан због Трампове стратегије максималних притисака и појачане изолације Ирана, а како сада да бирачима објасни да је његов најближи савезник у Вашингтону спреман да се састане са шефом државе коју он означава као „егзистенцијалну претњу” израелској безбедности?
Којим аргументима да брани никад ненапуштену идеју да се Израел, ако треба, сам војно обрачуна с Иранцима, за које лидер десничарског Ликуда и даље верује да желе да направе атомску бомбу?
Како у кратком времену да утиче на јавност у којој је створио представу да је он имао кључну улогу у Трамповој одлуци да напусти бечки договор, Ирану наметне ембарго на извоз нафте и запрети казненим мерама страним компанијама које послују са исламском републиком?
Како да објасни да Трамп делује спремно да споразум о нуклеарном програму буде донекле дотеран, а да га председник представи као историјски допринос који бу му, могуће, после сусрета са Роханијем донео и „Нобела” за мир – чиме би поравнао рачуне с Обамом?
Шта да мисли о моћном партнеру који јесте преместио америчку амбасаду из Тел Авива у Јерусалим и Израелу признао суверенитет на окупираним сиријским Голаном, али сада показује да је спреман да иде корак даље од Обаме који је с Иранцима контактирао само телефоном?
Трамп и ајатоласи су највећи Нетанијахуов кошмар, који му умањује шансе за четвртим узастопним премијерским мандатом. Изјава шефа Беле куће да је Иран смањио подршку тероризму мора да је шокирала Израелца.
Израелски премијер до сада је имао користи од Трампове цик-цак дипломатије, уживао је како је његова администрација срочила мировни план за Блиски исток познат као „посао века”, али сада се његова политика ненадано нашла на спруду.
Могуће је да Американац покушава да се извуче из међународне изолације у коју је доспео унилатералним кршењем једног међународног договора. Нетанијахуа препушта његовој судбини и политици која је Израел изоловала као никада до сада.
Трамп свакако не жели да га милитантни Израелци и Саудијци увуку у рат против Ирана, па Нетанијахуу само остаје да се нада да ће шеф Беле куће још једном променити мишљење или да до америчко-иранског самита неће доћи пре 17. септембра јер би сусрет свакако имао значајан утицај на израелске бираче и охрабрио премијерове политичке ривале и са умерене деснице и са центра левице.
Аутор: Бошко Јакшић