Брегзит је ујединио остатак ЕУ, али потреси следе

Пољаци и Мађари не желе да напусте ЕУ – напротив. Источњаци су добитници уједињене Европе. Данас се као губитници осећају Италијани и Грци. Да ли ће се ЕУ растакати на север и југ? За ДЊ пише Норберт Мапес-Нидик.

„Ако већ морам да водим рат, онда најрадије против неке коалиције“, наводно је једном рекао Наполеон. Било је то доба када је цела Европа била против Француске. Али тадашње европске силе је било лако посвађати и окренути једне против других. И онда су лако падале, попут домина.

Ма колико та поука била убедљива, закључак француског цара не важи када је реч о Брегзиту.

Флексибилно, добро уиграно краљевство са структурама доношења одлука које су увежбаване столећима – на путу је јадног осипања. Насупрот томе се климава „коалиција“ Европска унија, која иначе има велике проблеме да нађе заједничку позицију по било којем питању, код Брегзита показује изузетно јединственом.

Колико год се у ЕУ огорчено водиле расправе о реформама, колико год се шефови држава и влада по целе ноћи натезали око компромиса: када се ради о условима изласка Велике Британије тих 27 земаља стоје као једна, као живи зид без пукотине.

То је разлог за скромни оптимизам. Чини се да се у последњих 200 година ипак нешто променило. Али ипак не треба очекивати да ће сада европским континентом прохујати нови импулс и да ће се бројни евроскептици предомислити.

Критичари, пре свега они са истоку ЕУ, и не размишљају о некаквом изласку из Уније, као што се често погрешно интерпретира. Напротив. У Пољској, чија се десничарска влада тренутно највише свађа с Бриселом чак 75 одсто грађана жели да остане у ЕУ по сваку цену. То је једна од највиших подршки чланству у целој Европи.

Четворо од петоро Мађара у земљи Виктора Орбана су уверени да чланство у ЕУ њиховој земљи више користи него што им штети. Чак и међу посебно скептичним Чесима двоструко је више оних који би остали у Унији од оних који желе да изађу.

Али не треба бити наиван. Већина источних Европљана у ствари жели неку другачију Унију од рецимо Француза, Немаца или Шпанаца па чак и Италијана. Ове источноевропске нације су, за разлику од западних, настале у борби против централних власти у Бечу, Санкт Петербургу или Истанбулу – као нека врста странака које се за права морају изборити у спору с другим странкама. Слично је био организиран и Варшавски пакт: важне одлуке су се доносиле у Москви. Задатак појединих политичких елита је био да у тој констелацији извуку што више за своју нацију.

Стога циљ евроскептика није успостављање неограниченог националног суверенитета. У све несигурнијем свету се најава потпуне самосталности асоцира пре свега с изолацијом – поготово кад је реч о малим нацијама које се могу наћи на истоку континента.

Могуће је, додуше, да се тамо са заносом говори о неким бољим прошлим временима, када су се одлуке тобоже доносиле самостално. Али заправо таквих времена у Источној Европи никада није било. Због тога се, за разлику од Британаца, тамо нико тога не може сећати.

Чак и наследницима велике империје постаје све јасније да суверенитет у време глобализације није оно што је некада био и да никакав премијер, без обзира колико вешт, не може да чаробним штапићем избрише економску кризу.

На тај начин Брегзит јача јединство Уније или га у најмању руку не угрожава. Али када се ради о следећем кораку, о продубљивању Уније, о даљем развоју у правцу привредне и монетарне уније, о заједничким институцијама – ту су скептични и политика и већи део јавности, пре свега у већим и јачим источноевропским земљама. Само Словачка, Словенија, Летонија и Естонија су изузеци.

Не тежи се стварној моћи – то објашњава зашто у натезању око најважнијих функција у ЕУ ниједна источноевропска земља није убацила свог кандидата у трку. Већина источњака Европу не замишља као заједнички тим, него више као терен за игру. Када неко, као сада Британци, то поље напушта, то се не доживљава као одлазак саиграча. Из њихове перспективе је на игралишту један конкурент мање.

Код убеђених Европејаца такво схватање ЕУ пали аларме. Оно може довести до оштрије конкурентске борбе око ресурса и тиме јачања анти-ЕУ снага. Ако Исток остане, то још не значи да нико неће отићи. На југу Европе, рецимо у Италији, лакше се упуштају у национално солирање него на истоку. Ако у конкурентском надметању земље Средоземља буду сатеране у ћошак, ЕУ би могла да се цепа на север и југ.

Они који верују да су губитници уједињење Европе данас нису на истоку континента, већ у Италији и Грчкој. То није светла перспектива за Европу после Брегзита. Колико ће ружно бити показаће се у натезању око вишегодишњег буџета и потраге за милијардама које би могле да зафале ако Брегзит дође без договора.

Мало је вероватно да ће Европом прострујати неки нови импулси. Вероватније је да ће на разним местима доћи до потреса.

Извор: DW(Дојче веле)