Седмочлано судско веће Европског суда за људска права, које је било задужено за случај против Немачке, коју је тужио Абдул Ханан, јер су му два сина убијена у бомбардовању НАТО снага у Кундузу, у Авганистану, проследило је овај случај Великом већу тог суда, и то због важности случаја.
Предмет Ханан против Немачке се тиче истраге бомбардовања две украдене цистерне горива у Кундузу 2009. године, које је наредио немачки пуковник са псеудонимом „К.“, а у којем су убијена два малолетна сина подносиоца представке Абдула Ханана, од 8 и 12 година, саопштио је Европски суд.
Тачан број жртава тог бомбашког чина се не зна, али се процењује да је у нападу страдало између 14 и 142 људи, од чега је било од 14 до 133 цивила.
Иначе, Савет безбедности Уједињених нација је 20. новембра 2001. године одобрио формирање Међународних снага за помоћ безбедности (ИСАФ) у Авганистану, а немачки Парламент је 22. децембра одобрио распоређивање немачких војних снага као дела ИСАФ-а.
Након тога, НАТО је преузео команду над ИСАФ-ом, наводи се у информацији објављеној на сајту Европског суда.
Немачке трупе су биле распоређене као део ИСАФ-ове регионалне команде севера и пре свега су преузеле Тим за обнову покрајине Кундуз. У то време, на челу Тима за обнову покрајине Кундуз био је немачки пуковник „К.“.
Након што су 3. септембра 2009. године побуњеници отели две цистерне горива које су, како је саопштено из Европског суда, постале имобилисане на пешчаној обали реке Кундуз, око седам километара од базе Тима за обнову покрајине, око 1 час и 49 минута пуковник „К.“ је издао команду да се из авиона бомбардују имобилисане цистерне горива.
Бомбашки напад је уништио обе цистерне и убио два Хананова сина, Абдул Баyана и Несарулаха, који су имали 12 и 8 година.
Овим поводом, немачки Савезни јавни тужилац покренуо је у марту 2010. године истрагу против пуковника „К.“ и првог наредника, који му је асистирао у ноћи бомбардовања.
Кривична истрага је прекинута већ у априлу исте године, и то због недостатка основа сумње. Тужилац је закључио да пуковник „К.“ није имао намеру да убије ни да повреди цивиле, као ни да уништи цивилне објекте ’у мери која је била несразмерна војном бенефиту од бомбашког дејства‘.
„К.“ се том приликом изјаснио да је деловао према претпоставци заснованој на информацијама које су му биле доступне — да су особе присутне у цистернама за гориво били побуњеници.
Жалба Ханана на одлуку о прекиду истраге је одбијена, а у мају 2015. године Уставни суд Немачке је одбио и његову уставну жалбу, јер је закључио да је истрага федералног тужиоца била делотворна по мерилима праксе немачког Уставног суда и Европског суда за људска права.
Додатне истражне радње, као што су даље саслушање сведока који су били присутни у време бомбардовања, према ставу немачког Уставног суда, не би обезбедиле даље релевантне информације, с обзиром да је истрага прекинута на основу „питања намере“, пренео је Танјуг.
Ханан је поднео представку Европском суду за људска права 13. јануара 2016. године.
Позивајући се на члан 1 Европске конвенције о људским правима — обавезу поштовања људских права, Ханан тврди да је за убиство његових синова одговорна Немачка.
Позивајући се на члан 2 — право на живот, он се жали да спроведена истрага у Немачкој није била делотворна, док се позивом на члан 3 — право на делотворни правни лек, жали да није имао делотворан правни лек против одлуке о прекиду истраге.
Немачка Влада је 2. септембра 2016. године обавештена о Ханановој представци и достављена су јој питања суда.
У овом случају суд је дозволио и Влади Француске и Католичком Универзитету „Сакро Куоре“ да учествују у овом случају, наводи се у саопштењу Европског суда.
Велико веће суда се састоји од 15 судија и углавном је задужено за одлучивање по жалбама, решавање важних питања и тумачења Европске конвенције о људским правима.
Европска конвенција каже: „Када случај који се води пред већем поставља озбиљно питање које утиче на тумачење Конвенције, или протокола уз њу, или где би решење питања пред већем могло имати резултат који није у складу са пресудом коју је суд претходно донео, веће може да се, у било ком тренутку пре него што је донело пресуду, одрекне надлежности у корист Великог већа, ако се ниједна страна у случају не противи“.