Октобра 1962. године Кубанска криза претила је да ексалира у глобални термонуклеарни рат. САД и Сојветски Савез мобилисали су војске због ракета са нуклеарним бојевим главама на Куби и била је довољна једна варница да угаси цивилизацију каквом је познајемо. Међутим, оно што је мање познато, јесте да је током кризе један загубљени авион изнад Северног пола умало изазвао исти ефекат.
Четвртог октобра 1962. године амерички шпијунски авион надлетео је Кубу и открио совјетске балистичке ракете кратког и средњег домета, СС-4 и СС-5. Совјетски лидер Никита Хрушчов је прихватио понуду Фидела Кастра да постави ракете у његовој земљи, на удаљености од неколико стотина километара од САД.
Одговор Вашингтона био је жустар – наређена је блокада острвске земље, што је технички гледано објава рата и припремљен је инвазиони план, који је подразумевао искрцавање копнених трупа и дејствовање нуклеарним пројектилима.
Америчке трупе биле су у стању ДЕФКОН 2, једном степену испод нуклеарног рата.
Крајем октобра, америчке обавештајне службе покушале су да направе процену о стању градње ракетних постројења на Куби, а један У-2 шпијунски авион са мајором Рудолфом Андерсоном оборен је изнад острва. Обарање авиона је помоћник министра одбране САД прокоментарисао: „Совјети су први запуцали.“
Оно што тада није било познато јесте да су постојале велике шансе да се деси и други пуцањ, који би вероватно покренуо свеопшти рат.
Док је америчка обавештајна заједница под лупом држала Кубу, остале делатности против СССР-а одигравале су се уобичајеним темпом.
У складу са тиме, 27. октобра капетан Чарлс Молтсби полетео је у „У-2 из ваздухопловне базе „Ејлсон“ на Аљасци и запутио се према Северном полу, где је требало да прикупи узорке ваздуха из којих је требало сазнати нешто више о совјетским нуклеарним тестовима на Арктику.
Џи-пи-ес тада није постојао, а Молтсби је већ био предалеко на северу како би могао да се узда у навигационе системе, па се наводио према звездама. Нажалост по њега, Северна светлост га је ометала у томе, па се изгубио и отишао према совјетском ваздушном простору.
Совјетска ваздушна команда открила га је и послала ловце Миг-19 да га пресретну. Истовремено, америчко ваздухопловство подигло је два ловца Ф-102 „делта дегер“ да га заштите и врате кући.
Ловци су обично носили ваздух-ваздух ракете „фалкон“, али пошто је Пентагон померио стање приправности на ДЕФКОН 3, авиони су били опремљени пројектилима са нуклеарним бојевим главама и имали су одобрење да их лансирају по својој процени.
Срећом, Молтсби је био присебан. Када је приметио мигове, Молтсби се попео на висину од 21 километар, знајући да мигови могу да достигну 18 километара. Проблем је, међутим, била количина горива у резервоару, јер је летео већ девет часова.
Молтстби је, ипак, добро познавао своју летелицу и знао да У-2 може да једри више од 300 километара. Са миговима који га прате, амерички капетан угасио је свој мотор и све електронске уређаје.
После неког времена, мигови су прекинули потеру због горива, али су нови авиони били спремни. Знајући шта је на коцки, Молтсби је био одлучан да не падне у совјетске руке, већ је наставио, а доласком зоре видео је да на добром путу, ишао је према Аљасци.
Тринаест дана након што је Молтсби успео да побегне, тензије су ослабиле. Хрушчов је пристао да уклони ракете са Кубе.
Да је случајно дошло до обрачуна и да су амерички авиони лансирали ракете, Совјети би сасвим сигурно протумачили то као почетак нуклеарног рата, а онда би уследио први корак у одговору –уништавање што већег броја америчких постројења са нуклеарним пројектилима.
Кључан елемент удара био би лансирање ракета са Кубе ка циљевима попут Вашингтона и Њујорка. Наравно, одмах би уследио и одговор који би реципрочно циљао мете у Совјетском савезу.