Историја је забележила бројне примере храбрости и одважности жена, посебно у ратовима када је све било на леђима мајки-хероина. Једна од њих је Сока Лолић, Мачванка која је годинама из рата чекала четири сина.
У трошној, напуштеној кући, јер потомака нема, у Мачваском Причиновићу, живела је Сока Лолић – мајка српских ратника која их је годинама чекала.
МАЈКА ЈЕ ГОДИНАМА ЧЕКАЛА…
Војници су се враћали. Долазили су раскаљаним друмовима, који су их некада одвели у туђину. Родна мачванска поља, натопљена крвљу и јесењим кишама, чекала су мушку снагу. Села су оживела. Голотрба дечица скакутала су и савијала се под скутове својих мајки, које су им причале о њиховим очевима што су отишли да гину на бојиштима. Старице су извиривале и преплашеним и усахнулим погледом тражиле своју децу међу онима који су долазили. Одјекивале су прангије и чула се песма повратка.
Промицала је група за групом. Људи су се здравили, распитивали једне за друге, радовали се. У селу Причиновићу, тамо код Прњавора, на друм изишло и старо и младо. Жене чекају мужеве, мајке синове, деца родитеље које никада нису видели. А они су свраћали у свако двориште, застајкивали пред сваком кућом, пили ракију за добродошлицу, одговарали на питања радозналих.
И стара Сока Лолић изишла је да сачека ратнике. Са њима ће доћи и њен првенац, њен Живадин и братић Јанко. Спремила им је чисто рухо и оплела чарапе да се пресвуку уморни од дугог пута и ратовања.
А давно су отишли. Кад оно зазвонише звона у селу, њен Живадин отишао је у војску међу првим момцима. Видела га је само једанпут после тога. Са Швабама су се били код Шапца. У селу причали како се војници муче без хране, како су прокисли и изнемогли, па Сока отишла да пронађе свог Живадина. Понела му погачу, мало сира и сланине, понела пешкир и двоје чарапе. Сећа се, он се љутио због тога и натерао је да се одмах врати. Нашла га је под шатором и предала му завежљај који је тако брижно спремала. После су отишли некуд, а она се вратила у село које су Швабе опустошиле. Никад га више није видела. А прошле су четири јесени од тада…
– Видесте ли где мог Живадина? – питала је старица војнике у пролазу.
Они су се правили да не чују њене речи и, поздрављајући је узгред, прошли мимо њене тарабе.
– Отишао је са Јанком, они ће се заједно вратити? – опет ће стара Сока.
Војници су наставили пут. Сваки је хитао своме дому. Само свештеников Марко осврну се на Соку, и добаци јој успут:
– Они су у другој групи. Иду за нама…
Али тога дана Живадин и Јанко нису стигли. Нису се вратили ни сутра, ни прекосутра, никада више. А старица је сваког јутра извиривала иза тараба, излазила на друм и кошчату старачку руку стављала изнад чела, погледајући неће ли се отуда из даљине појавити и њена деца. Остале мајке су се радовале, само је она чекала и чекала. Зле слутње почеле су да муче њену душу. У дуге новембарске вечери, она се узајамно тешила са својом снајом, чије су очи биле црвене и поднадуле од суза.
– Да подранимо ујутру, – храбрила је она себе и обраћала се снаји, – можда ће стићи…
– Многи се још нису вратили…
Зло време. Новембарско јутро тешко је свануло. Хладна магла притисла широка поља, која су остала неузорана.
Даждило је. У суседовој кући славио се празник повратка. Паја Матић се вратио из рата. Његов малишан Рада сав се умељао од пекмеза, што му отац донео милошту са бојног поља. Остала му у торби нека конзерва, па понео да обрадује сина. И мали је весело скакутао по дворишту и некога дозивао из свег гласа.
– Да одемо, најо, до Паје, можда ће он нешто знати да нам каже?…
– Да одемо, ћери…
И две жене, мајка и снаја, придржавајући једна другу, бојажљиво су ушле у суседову кућу која је сијала од радости. Кад су ушле унутра, све је намах заћутало. Сељаци су болно погледали у Пају, чије се лице наједном изменило и постало тужно и озбиљно. Он је старици имао нешто да каже, нешто страшно, нешто велико и плашио се тога. А две жене, са злим слутњама у души, немо су гледале у њега и нису умеле ништа да проговоре. Паја је пришао старици, пољубио је у руку и прошапутао:
– Помаже Бог, најо.
– Добро нам дошао, сине…
И настао је мучан тајац.
– А мој Живадин?
– Остао је тамо, на Кајмакчалану…
Усахле очи старице као да су се наједном угасиле и она се срушила од бола. Сељаци су је придржали. Сви су оплакали њену тешку судбину. А снаја је само јаукнула, и као да је сишла с ума од ове страшне истине, истрчала у двориште, по коме је мали Рада весело трчао и дозивао своје другове. Њен јаук очајнички се разлегао у ово тужно новембарско јутро.
А Паја је из своје војничке торбе извадио један мали свежањ и пружио старици, која од бола није могла више ни да плаче. Она је само зурила и није знала шта се збива око ње. Паја је одвезао знојаву војничку мараму и отворио завежљај. Засијале су две златне Карађорђеве звезде са мачевима, еполетушке погинулог потпоручника, руски Крст Светог Ђорђа, златна Обилићева медаља за храброст и Освећено Косово.
– Ево, најо, ово је остало иза Живадина. Био је најбољи међу нама. Краљ га је одликовао, јер је јуначки погинуо за отаџбину. Није сам. Многи другови пали су са њим. Тамо су остали најбољи наши јунаци.
Бол је сломио мајку, пред којом су лежали ратни трофеји њеног мртвог сина, њеног првенца, њеног домаћина.
А Паја је наставио:
– Још док смо били у Србији, Живадин се истакао. На Гучеву чуда правио. Ишао је у патролу и косио непријатеља. Његова извидница сударила се с Аустријанцима, растерала их и направила читав урнебес. На Јаребицама, кад оно изгибоше наши људи, причало се о његовом јунаштву. Он је био тада наредник и комондовао водом.
Погинуо је, јадан на Кајмакчалану. Пред зору некано дотрча ордонанс и каже како је командир наредио да помогнемо Четврти пук. Ја сам био наредник, а Живадин потпоручник. Каже он мени:
– Деде, Пајо, спреми војнике што пре!
– Разумем.
Онда дође командир и позва нас воднике.
– Добили смо наређење, – вели нама командир, – да помогнемо Четврти пук. Напали су их Бугари. Држите правац ка оној коси.
Ми потекосмо тамо. Сретали смо војнике Четвртог пука, па онда поскакали у ровове и отворили брзу паљбу. Живадин је истерао свој вод педесетак корака напред.
Наредише нам да и ми избацимо наше водове. И таман кад смо се изравнали са Живодином, Бугари се концентрисаше на нашем лецом крилу, па осуше паљбу с бока. Паде први Јанко, Бог да му душу прости! Јадни Живадин потрча да га подигне, а метак га погоди посред чела. Претури се он преко Јанка и тако су загрљени остали на Кајмакчалану.
Ја скочих у ров. Стадох за траверзу да би се заштитио од ватре. Угануо сам ногу. За траверзом мој командир, његов ордонанс и Јефта, каменорезац из Лознице.
– Жив ли си, Пајо? – пита ме командир.
– Жив сам, него како главе да изнесомо одавде?
А митраљез бије, коси све на оном брисаном лростору. И чекали смо кад је онај мењао реденик, па за оно неколико секунди претрчали до треће чете. Живадина смо сахранили још те ноћи. После смо ишли да му тражимо гроб, али га нисмо нашли. Остао је на Кајмакчалану…
Дани су пролазили, људи престали да помињу рат, мачванска поља опет се зеленела и на врелом сунцу подали снопови златнога класја. Села су обновљена, подигнуте нове куће.
Само стара Сока Лолић није могла да заборави свог сина. Минуле су дуге године, али она свакога јутра провиривала је кроз тарабе, дизала своју кошчату руку изнад чела и гледала низ друм, неће ли се отуда, из даљине појавити њен Живадин…
– Нема га, ни данас га нема, – говорила она свакога јутра својој снаји.
– Нема га, најо, и никад више неће доћи, – саакога јутра одговарала је жалосна жена.
А када се старици једне ноћи јавио анђео и казао јој да је њен Живадин међу добрим душама, она се некако смирила. Па је онда у цркви дала подушје за спас душе свога првенца и на гробљу уредила гроб у који никад није сахрањено њено дете. На белом чаршаву златом је извезла речи које су јој други написали:
“Живадин Лолић, погинуо на Кајмакчалану 1916 године”.
Тај чаршав ставила је у хладну гробницу. Свакога лета о Видовдану, она купи воштаницу и припали је за покој Живадинове душе, који је на кајмакчаланском врху остао да спава вечни сан и чува вечну стражу једне слободне земље.
О жени која је, носећи комад хлеба, у нади чекала још три сина хероја Великог рата и братића Јанка у селу се тек понешто зна.
„Сока Лолић је мајка наде, мајка туге, мајка бола. Сока Лолић је једном речју наша мајка“, каже Слободан Лолић, аутор књиге о Соки Лолић.
Да напише књигу о „мајци храброст“ Слободана Лолића мотивисао је рељеф постављен у Дому Војске Србије, аутора Мирка Мркића Острошког, где централно место, окружена ликом мајке Светог Саве, царице Милице и других светица, заузима Сока Лолић, историчарима познат – у Мачви заборављена.
„Почев од родне куће Живојина Мишића где је такође њен портрет изложен, да сви ти људи знају Соку Лолић, а да нажалост Причиновић и Мачвани мало о томе знају“, додаје Слободан Лолић.
Да се одуже симболу свих мајки које су бдијући над колевкама, бделе и над судбином народа, придружило се неколико мештана са жељом да јој се обнови запуштена кућа и додели улица, јер је има Крагујевац у насељу Станово, а родно село нема.
„Нама је припала обавеза, дужност и част да тај ореол, то спомен-обележје поставимо у нашем селу као симбол и показатељ да корене наше нисмо заборавили“, истиче Драгана Ерчић Гајић из Мачванског Причиновића.
За спомен-обележје прикупљен је само део новца. Мештани верују да ће уз помоћ људи добре воље успети да сачувају сећање на симбол трагедије мајки које су само у Мачви у Великом рату изгубиле 5.500 синова.
ГОРДАНА МАЊЕНЧИЋ/
/https://prvisvetskirat.rs/http://www.rts.rs/