Обећао сам више пута да нећу реаговати на испаде Хрвата, али како да се оћути највеће претпрање, прање, центрифугирање, испирање и сушење хрватске историје која ће тим сушењем бити лакша за све оне злочине које су поједини Хрвати, а било их је превише, починили током те историје.
Већ дуго Хрвати истину о себи прећуткују својој деци, својим комшијама и нама, својим жртвама. Од свих тих прећуткивања, ово нама је најбезболније. Не боли нас, јер ми све знамо. Осетили смо хрватске ножеве, руке и шила на својој кожи. Њихове бајонете, секире и србосеке осетила су наша деца, како рођена, тако и она из утроба. Њихови меци су најчешће грлили српска чела, а њихови мракови бацали су наше људе у бездане.
Сада, Хрватска све своје злочине баца у јаме историјске ревизије, избељује крваве флеке и струже српску крв са ножева којима сече хлеб. Пушке и ножеве сакрила је иза паравана толеранције, а тенкове и подршку странаца који су их мржњом задојили и у њој подржали свила је иза слаткоречивости и гостољубља током туристичке сезоне.
Није проблем када неко, ко кроз историју свог постојања има дијагнозу свакојаких поремећаја, стане иза ових речи, већ је проблем што се нико поводом изреченог не оглашава у свету. Свет је пристао на лаж која му је одавно једини кров, кућа и храна.
Зна ли Колинда колико је овим речима увредила Павелића, Лубурића, Филиповића, Милоша, Шакића, Артуковића и онолике усташе? Зар да овако поништи сав њихов рад и залагање?
Милан Ружић/ИН4С