Председници Америке и Турске Доналд Трамп и Реџеп Тајип Ердоган срешће се крајем месеца у Њујорку у покушају да зауставе даље продубљивање јаза између две савезничке земље.
Последњих година односе Вашингтона и Анкаре оптерећују многи проблеми, пре свега турска куповина руских ракета С-400.
Пентагон је за казну већ суспендовао испоруке америчких борбених авиона Ф-35 Анкари, иако она од првог дана, са још девет земаља НАТО-а, учествује у њиховој производњи.
„Ако САД наставе такав став према нашој куповини авиона Ф-35, онда ће Турска морати да тражи друго решење. Ми то не желимо, али нама су потребни савремени борбени авиони”, каже председник Ердоган.
То питање ће сигурно бити у средишту пажње када се последњих дана септембра двојица председника сретну на маргинама јесењег заседања Генералне скупштине УН. Пошто је Турска одбила захтев Беле куће да раскине уговор о куповини руских ракета С-400, уследила је казна: суспендована је испорука авиона Ф-35 и обустављена обука турских пилота у Америци.
У Пентагону од првог дана тврде да ће Руси, после доласка у Анадолију, бити у прилици да директно шпијунирају Ф-35 и друго савремено наоружање НАТО-а. У Анкари узалудно објашњавају да ће С-400 сваког часа бити под директним надзором турске армије.
У Турској се надају да председник Трамп неће поновити грешку свог претходника Барака Обаме, који је одбио да прода ракете „патриот” јер је Турска тражила да учествује у њиховој производњи. После тога Ердоган се окренуо ка Владимиру Путину и крајем 2017. године са Москвом је склопљен уговор о куповини ракета за две милијарде и 500 милиона долара. Турски персонал је почео обуку у Русији и оне ће почетком идуће године бити спремне за дејствовање.
После двобоја око ракета С-400 и „патриот”, сада је отворен нови фронт: „сухој” против „фантома”. У Анкари се надају да ће председник Трамп уклонити блокаду на испоруку авиона Ф-35 док у Вашингтону верују да ће Ердоган коначно престати да изазива савезнике НАТО-а за које је још увек нераскидиво везан. Вашингтон (односно НАТО) и Анкара су засад, и поред многих неспоразума, осуђени на сарадњу, али то председници Трамп и Ердоган, такви какви јесу, непредвидиви, не желе јасно и гласно да признају. У Турској се надају да ће они наћи заједнички језик на састанку у Њујорку.
Док је крајем прошлог месеца био у званичној посети Москви, Ердоган је индиректно упозорио Вашингтон да се не игра турским стрпљењем. Он је са домаћином Путином обишао сајам ваздухопловства на коме су били изложени и авиони су-57, као и савремени хеликоптери.
„Разговарали смо о војној сарадњи”, потврдио је Ердоган, не износећи детаље. Упитан да ли авиони „сухој” 35 и 57 могу бити алтернатива за Ф-35, он је одговорио: „Зашто не? Ми нисмо овде дошли џабе”, пренели су локални медији његову поруку, на којој у ствари стоји адреса – Беле куће.
Председници две земље ће, како се најављује, у Њујорку разговарати и о ситуацији на северу Сирије, где Вашингтон подржава тамошње Курде, док их Анкара оптужује за тероризам и етничке прогоне Туркмена и Арапа. Две земље су недавно постигле начелан договор о стварању „коридора безбедности” у суседној земљи, али је то засад мртво слово на папиру.
Ердогана као да већ издаје стрпљење. Крајем прошле недеље он је запретио да ће војно интервенисати на северу Сирије уколико не добије одрешене руке у „зони безбедности”, пошто Вашингтон према тој идеји Турске очигледно има одређене резерве. „Ако у следећих неколико недеља наши војници не почну стварно да контролишу то подручје, ми нећемо имати избора него да применимо своје оперативне планове”, каже он. Другим речима, предстоји велики војни упад турске армије у Сирију.
Анкара инсистира да њена војска води главну реч на простору од 40 километара источно од реке Еуфрат до ирачке границе како би север Сирије очистила од „курдских терориста” који наводно угрожавају безбедност и грађана Анадолије.
Пре него што се повуку, они треба да предају тешко наоружање које су добили од Американаца пошто су се у време „арапског пролећа” у Сирији од првог дана истински борили против припадника Исламске државе.
Како сада изгледа, Курди ће, на крају, опет остати празних руку као што се то десило и у Ираку, иако су уживали подршку Беле куће док су јој помагали у борби против режима Садама Хусеина.
http://www.politika.rs/