Кратко памћење поодавно је једна од карактеристика српског народа. И гле чуда, тај исти народ који је стасавао и опстајао на колективном памћењу, наједном заборавља шта се са њим и около њега дешавало у поприличном временском раздобљу. И баш на то кратко памћење хрватски „повјесничари“ и званичници рачунају. Зато су сада кренули у нову пропагандну активност у чијој је жижи Хрватска као центар антифашизма.
Својевремено, познати чешки филозоф Карел Косик написао је да постоје привилеговани тренуци када сама стварност показује своју суштину и све зависи од тога хоће ли се наћи писар и верно записати оно што излази на површину. И изгледа да се нашао писар који је забележио како је званични Загреб свој „антифашизам“ спроводио у пракси. Као прво, променили су званични назив свог „тисућуљетњег“ парламента у Хрватски државни сабор, који је тај назив носио само у време Павелићеве накарадне државе.
Убрзо после инсталације нове власти у Хрватској, у лето 1990. године, преко јавне реторике свакодневно се подсећало да су Југославија, комунизам, партизани, братство и јединство, Срби – непријатељи. Таква пракса ускоро је дала „добре резултате“: до темеља су разорени споменици који су сведочили о убијању Срба од стране усташа, затим о злочинима фашистичких окупатора над Хрватима, потом су ту спомен-обележја која говоре о убијању Јевреја, а онда су на ред стигли обелисци који су говорили о Комунистичкој партији, Титу у НОБ, братству и јединству.
Још пре почетка ратних чарки, а доцније озбиљнијих војних операција, уништено је 220 спомен-обележја. Рушење тих споменика најчешће је био јуриш на места памћења, покушај да се избрише из колективног сећања најважнији део из историје Другог светског рата, антифашистичка борба и страдања Срба и других нехрвата у Независној Држави Хрватској. То је био део шире ревизије савремене историје у Туђмановој Хрватској која је кренула у стварање нових митова.
Бахатост, нетолеранција, крајња агресивност, пљачке, тиранија, рушења, убиства, постају саставни део свакодневице. Однос према обележјима из прошлости није се нимало разликовао од односа који ће та нова власт имати према грађанима, нарочито српске националности. Кад се једном постави експлозив испод једног споменика, онда је још лакше ставити га испод нечије куће. На десетине, на стотине примера, могу да потврде ову праксу.
А када су почеле ратне операције, демолирано је више од 3.000 партизанских споменика и других обележја из историје и традиције Срба у Хрватској. Један део, али много мањи, уништили су и припадници Војске Републике Српске Крајине (у Плашком миниран партизански споменик у центру града, и срушен споменик народном хероју Марку Орешковића Крнтији).
Тих дана у Осијеку, од 82, нестала су, уклоњена или уништена 62 споменика, бисте и спомен-плоче. На питање где би могли бити ти споменици, тадашњи председник Извршног већа Скупштине општине Осијек Бранимир Главаш одговорио је да је „оболио од опће амнезије“.
До средине 1992. године из Карловца је избегло 15.000 грађана српске националности од укупно 21.731, колико их је у том граду живело по попису из 1991. Када већ није било Срба, шта ће онда и православна црква, која је, иначе, вековима красила град, био је резон градских јуришника из ХДЗ. Шта се све збило испричао је један грађанин из непосредног комшилука:
– Био је 29.12.1991. Дошли су наши, донели су снопове експлозива, а нама рекли да се удаљимо те вечери из станова, јер ће бити весеља до миле воље – рекао је он.
А у хроници Карловца, у „Карловачком тједнику“ (11.1.1992) под насловом „Погођена православна црква“ пише:
– Да непријатељ својом артиљеријом гађа насумице, најбоље потврђује вест да је погођена православна Црква Светог Николе.
Европска посматрачка мисија дошла је у Карловац и написала извештај у коме се доказује „да је Црква Светог Николе минирана и да је оставила траг нецивилизацијског, вандалског чина с краја 20. века који је уништио некадашњу карловачку лепотицу“.
Споменик Војина Бакића, у част револуције Славонији, у Каменској, који је несумњиво био међу највећим апстрактним скулптурама у свету, срушен је иако се то подручје налазило изван непосредних ратних дејстава. Поводом ауторове смрти „Вјесник“ ће објавити неистину: „Његов споменик слободи народа Славоније срушили су четници.“
Непосредни наредбодавац за извршење овог злочина Миљенко Црњац не само да није позван на одговорност, него је „лепо напредовао све до генерала“.
И друго ремек-дело овог аутора, на Петровој гори, посвећено устанку народа Баније и Кордуна, доживљава сличну судбину. После 1995. почиње његово систематско уништавање и траје до данас. Скида се и односи скупоцена оплата од нерђајућег челика, а локална и државна власт не предузимају никакве санкције против починилаца, упркос протестима антифашистичких удружења.
И не само то – кућу са атељеом, коју је Војину Бакићу имао у ували Гршчици, на Корчули, уништили су већ 1991. године „просветљени ХДЗ јуришници“ из места Блато са тог острва. Нико никад за то није позван на одговорност.
У Кукњевцу, седам километара од Пакраца, уздизао се споменик у част 780 убијених Срба. Злочин су извршиле усташе почетком октобра 1942. године. Имена убијених била су исписана на каменим плочама. Аутор овог обележја био је вајар Стеван Лукетић. Стручно постављен експлозив учинио је своје: од високе челичне скулптуре није остало баш ништа, чак ни темељ. Тако се експлозивом уништава сваки траг прошлости. Асфалтни пут који је водио до споменика, данас је зарастао у густ коров и шипражје.
У Далмацији је од 1.030 спомен-обележја срушено или оштећено 482, близу 50 одсто. На подручју Макарске срушени су сви споменици. На Вису, на обали уз пристаниште, 1964. године подигнут је споменик чији је аутор био Антун Аугустинчић. На једноставном каменом блоку, с једне стране исклесана је била реченица „Туђе нећемо – своје не дамо“, коју је пред крај рата изрекао Јосип Броз управо ту на Вису. Почетком деведесетих плоча је склоњена, изгледа баш у време када су у Загребу почеле да се роје идеје да се „потегне за туђим.“
Све ово што се издогађало деведесетих година само опомиње да нам је мало потребно да из људског друштва склизнемо у дивљаштво. Надајмо се да нам се неће још једном десити да се појаве неки „манијаци и да нам силују учитељицу живота – историју“.
Илустрацију стања тих година у Хрватској даје и интервју легендарног, сад већ покојног новинара „Слободне Далмације“ Милорада Бибића Мосора, са академским вајаром Лујом Лозицом. Мосор је запитао чувеног вајара да ли је преболео што су на комадиће исекли његову скулптуру Јосипа Броза Тита у мрамору:
– То је културицид најгоре врсте којег је осудио цели свет. Једино се у Хрватској о томе шутило. Титову скулптуру, изложену у Шубућевој улици у Загребу, испилали су на комаде. Страшно. Ужасно. Убитачно. Нестварно – одговорио је Лозица.
На питање да ли је истина да зато није хтео сусрет са Фрањом Туђманом, нити да направи његову скулптуру, рекао је:
– С Фрањом Туђманом се нисам сретао. Нити сам ја желео срести њега, нити је он хтео срести мене.
Можда је Фрањо Туђман, приметио је Мосора, волео неко Лујино уметничко дело.
– То ме не занима. Моје гесло је: ко једном изда – увек изда. Паметном доста!
СПАЛИЛИ ТРИ МИЛИОНА КЊИГА
ДЕВЕДЕСЕТЕ године у Хрватској су биле године преврата и уништавања. Ћирилица је проглашена ђаволским писмом, а националистички чизмаши почели су да бришу блато о образе Црњанског, Нушића, Ћопића, Миљковића, под циничном формом „отписа књига“ из забитих школских библиотека, све до водећих националних институција у Загребу.
У „сецкалици“ је тако завршило готово три милиона књига, или око 15 одсто укупног књижног фонда. На сваком кораку осећао се језиви, ледени, дах фашизма: почело је уклањање „неподобних“ књига. У првом таласу избачена је ћирилица, а потом латиничка издања Црњанског, Андрића, Киша, Капора…
Велимир Висковић, уредник у Лексикографском заводу у Загребу, оставио је сведочење о уништењу 40.000 комплета „Енциклопедије Југославије“:
– Иако сам сугерирао да се те књиге потихо продају, камионима су отпремљене на мљевење. Проблем је била и „Ликовна енциклопедија Југославије“. Из трећег тома потом су извучени само хрватски уметници – испричао је Висковић.
Иван МИЛАДИНОВИЋ
http://www.novosti.rs/