Почетком септембра супруга и ја обично кажемо да идемо у Азију и да нас у Боки Которској неће бити неколико дана.
Идете у Азију? – увијек питају људи не без дозе зависти и са подразумијевајућим потпитањем које се никад не изговара: Одакле вам паре до тамо и натраг?
Но сви обично пречују да путујемо само за викенд. Насмију се тек када објаснимо да на свега дан-два концем сезоне имамо ужанцу да скокнемо до Улциња. А Улцињ је за сваког Бокеља – Азија. Заправо, све јужно од Петровца то јест.
Пазимо…
Ријетко ко из Херцег Новог путује да би дуже од дана боравио у Улцињу.
Херцег Нови је на западу Боке, Улцињ је пак на југу Црногорског приморја. Црногорско приморје почиње иза Буљарице са чим би се сложиле све историјске карте Боке Которске, дочим не би Црногорци који својатају Боку, нити би се са тим да је Улцињ у Црној Гори сложили Албанци који својатају Црногорско приморје, онај узан појас од Улциња до нешто иза Бара.
Гдје нема јасних граница почиње ова путописна сторија.
Годинама не могу да се отмем утиску како континентална Црна Гора појма нема што је то Ulqin – како пише на улазу у град, за сада папралелно са (латиничним) називом Улцињ.
Док хрватски туризам стађунски упошљава све више људи из Босне и Србије, то црногорски југ такође из економских разлога импортује скоро искључиво радну снагу са Косова* и из Албаније.
Баш као што и ја са врата у Херцег Новом препознам странца па му се обратим са Hello!, тако се и мени уздуж Улциња сви обраћају на енглеском. Јер сам странац. Пише ми на челу.
Просјечан упослени радник тешко прича српски. Главна улица којом се долази до источног подграђа и градске Мале плаже води кроз шпалир невеликих породичних бутига, занатских радњи, сувенирница, гдје-гдје азијски збијених ситничарница, радњи с гардеробом и плажним програмом, онда берберница, ресторана, пекара са управо фантастичним бурецима и пецивима, густозних ћевабџиница које не нуде алкохолна пића, поред којих се – наравно – налази безброј апартмана у сјени многих хотела.
Иако је руски језик на Бокељском приморју чест, на Црногорском се чује сасвим ријетко. Увијек када су свадбе, виде се слободно развијорене албанске заставе. Такво је понашање наводно кажњиво у Црној Гори.
Као и у описима Доситеја Обрадовића, албански народ је радан, поштен. Туристима хоће да се нађу при руци. Нико ми никад није закинуо на цијени. Нико ме никад није ружно погледао. Чим ме чују, ако знају, одмах пређу на српски.
Улцињска понуда је до прије неколико година личила на бокељску до прије неколико деценија. Сада се пак убрзано развија. Све је више туристичких вила и приватних ризорта који архитектуром потказују америчке узоре. Вртови су почесто огромни, са базенима, и травњацима који се поваздан наводњавају. Тога у Боки нема. Земље и воде има на претек. Узгаја се квалитетно воће и поврће.
Још увијек има, срећом, нечег ретро у доживљају Улциња, што годи, јер обећава поштен однос, тачније мјере и антикварни квалитет. Све је упола јефтиније него у Будви која је овог љета раскинула са „србијанском“ прошлошћу: нема више „култних“ дискотека на отвореним – симбола турбо-фолка из 90-их; на шеталишту се више не могу појести пљескавице. Могу пице, али с ногу. Будва постаје прескупа за народ који ју је у туристичком смислу направио.
На југу, Стари град Улцињ је дакако елитни дио Ulqina. За разлику од Котора и Будве гдје се осјећа колонијални дух Венеције, унутар зидина провијава дух исламске културе, пркоса и неке друге алотропске модификације слободе.
Град има невјероватне развојне капацитете. Само 12 km дуга пјесковита Велика плажа конкурише свим бококоторским плажним ресурсима. Сваког љетњег дана може комотно да угости 150.000 купача и заљубљеника у кајт – једрење на дасци. У залеђу те плаже, просјечно широке 100 метара, преко 90% земљишта је урбанистички невино. Некадашња солана „Бајо Секулић“ била је пројектована за бербу 30.000 тона првокласне соли годишње. Сада се на огромном пространству многих солиотских поља слободно гнијезде егзотичне тице. Бисер Бојане, нудистичко насеље на острву Ада Бојана, ускоро ће нестати, иако је свим тамошњим туристичким посленицима Мира Бањац пред камером Живка Николића говорила да је будућност једино у натуризму.
Црна Гора је као и на све што уз обалу вриједи, бацила прво око а онда и шапу на Солану, па сада Ulqin, који политички клизи према природној земљи Албанији, ради све да поврати рудник сланог злата.
Улцињани знају, опазио сам, да Црногорци у једном опасно гријеше: производња прави профит већи од услугах. Удружена са услугама пак, производња на ноге подиже сваку географију.
Никола Маловић/Печат/ИН4С