После Америке и Француска и Немачка желе да именују свог изасланика за дијалог Београда и Приштине, уз помоћ Европске уније.
Уколико Париз и Берлин начине тај корак, да ли би то био почетак промене формата преговора и шта би уопште ова промена донела?
Професор београдског Факултета политичких наука Слободан Самарџић сматра да би у ситуацији активирања нових представника разговори имали смисла само ако би и Русија имала свог специјалног представника.
„Што значи да би то била нека репетиција преговора из 2007. године, с тим што никада ништа није исто. У сваком случају, не би могле само Америка и Европска унија, на шта вероватно претендују, да буду специјални учесници и модератори разговора, већ би ту морала да се укључи и Русија, а с обзиром на промене које су настале у међународним релацијама, било би места и да Кина има свог представника“, сматра професор Самарџић.
Повратак у УН
Та постава би, како истиче, донекле изнивелисала западну политику према Косову која је пристрасна и не заслужује посреднички статус.
„Није толико битно ко би ту био појединачно, већ да тај оквир буде легалан и легитиман. Да би се то десило, цео процес би морао да се врати у Уједињене нације. Преговори из 2007. (бечки преговори), без обзира на њихов исход, ипак су се одвијали у оквиру Уједињених нација“, подсећа наш саговорник који је и био члан преговарачког тима Београда.
Оно што је по његовим речима битно, уколико би се и сада применио овај метод преговора, јесте да се обезбеди и репрезентативност сталог састава Савета безбедности УН.
„Са наше стране, то би значило да би те преговоре вратило у међународно-правне воде и у колосек који би био јасан по својим координатама. Разуме се, за сада је све то неизвесно, јер не знамо тачно шта се захтева, али требало би очекивати и захтев Русије за учешће, што би наша страна могла да искористи и да тражи да се све врати на траку УН“, објашњава наш саговорник.
ЕУ се „показала“
Европска унија је, сматра он, као посредник подбацила. Период од 2013. до 2018. године, када је она била активна као посредник у преговорима, показао је да преговори које води не могу ништа да донесу. Они чак не могу да гарантују остварење ни оног мало што је Србија имала као своју концесију — Заједницу српских општина.
„Пошто је ЕУ делегитимисана и изгубила је и углед и кредибилитет, не може сад тек тако да се врати, нити ти разговори могу да буду у њеној режији. Ако Америка шаље специјалног изасланика и тражи учешће у посредовању, онда оквир мора да се измести из Брисела у Њујорк. Дакле, под окриље Савета безбедности УН и да се онда направи оквир самих преговора и процедура по којој би све стране наступиле са својим платформама. То би појаснило ствари и ми бисмо избегли ову мрачну ситуацију у којој се преговара од 2013“, истиче Самарџић.
Такозване бечке преговоре из 2007. водио је Марти Ахтисари као специјални изасланик Уједињених нација, а главни преговарачи између Приштине и Београда били су представници Контакт-групе, такозвана „тројка“, коју су чинили Волфанг Ишингер (Немачка, ЕУ), Френк Визнер (САД) и Александар Боцан-Харченко (Русија).
Бечки преговор
Ахтисари је уочи почетка тих преговора рекао да „Београд даје све сем независности, а Приштина тражи само независност.“
Тадашњи српски тим на челу са др Војиславом Коштуницом, који је био премијер Србије, изнео је предлог који је предвиђао суштинску аутономију за Косово и Метохију. Тај план је учесницима подељен пре почетка преговора.
По том предлогу, суштинска аутономија била би резултат уставног договора у преговарачком процесу, која би била предвиђена општим споразумом, укључена у ред највиших уставних обавеза Србије и Косова и Метохије, уз међународне гаранције.
По садржају, предлог Београда предвиђа више ингеренција и сигурнију позицију за Косово него што је то било у Уставу СФРЈ из 1974.
Албанска страна је игнорисала овај предлог, одбила је да се после свега упушта у разматрање било какве солуције о аутономији и понављала је став да је независност алфа и омега. Преговори су завршени планом Мартија Ахтисарија, који је предвиђао петогодишњу надгледану независност Косова, после чега би надгледање било укинуто. План је одбијен од стране Уједињених нација и Београда, али је прихваћен од стране Приштине и на основу њега је Приштина 2008. и прогласила независност.
Пише Бранкица Ристић