Да ли је Србији потребан међународни посредник у дијалогу власти и опозиције и какве су сличности са понудом Дејвида Макалистера са мисијом Фелипеа Гонзалеса пре двадесет година.
Када је објављено да Дејвид Макалистер нуди услуге Европског парламента у посредовању у дијалогу између власти и опозиције у Србији, у главама хроничара српског вишепартизма, уверени смо, почело је да одзвања име бившег шпанског премијера Фелипеа Гонзалеса.
Од Гонзалеса до Иванова
Гонзалес се пре двадесет година појавио у Србији као специјални представник ОЕБС-а са задатком да реши кризу насталу изборном крађом на локалним изборима одржаним у касну јесен 1996. Након 88 дана протеста у целој Србији, уз студентску побуну и општу парализу друштвеног живота, управо је Гонзалес био тај који је решио кризу — изборна победа опозиције у двадесетак српских градова, укључујући и Београд, окупљене око коалиције „Заједно“ (Српски покрет обнове, Демократска странка и Грађански савез Србије) призната је „Лекс специјалисом“.
У Србији је да посредује око признања избора својевремено боравио и некадашњи руски министар спољних послова Игор Иванов. Он је у Београд дошао 6. октобра 2000, како би убедио југословенског председника Слободана Милошевића да призна изборни пораз.
Посреднички посао Иванова требало је, по уверењу свих, да буде последњи такве врсте у нашој земљи. Након 5. октобра грађани су веровали да ће у Србији бити створени амбијент и друштвена клима у којој ће међу политичким странкама владати атмосфера толеранције, дијалога и размене мишљења.
Руски шеф дипломатије Игор Иванов у Београду са тадашњим председником СРЈ Слободаном Милошевићем 6. октобра 2000. Иванов је посредовао у покушају да Милошевић призна пораз на изборима који му је нанео кандидат Демократске опозиције Србије (ДОС) Војислав Коштуница.
Дијалог поново у ћорсокаку
Међутим, друштвена клима у Србији се изгледа мења тако да у иностранству опет осећају потребу да понуде услуге у циљу стишавања политичке кризе. Опозиционе странке и коалиције изјашњавају се у прилог бојкоту избора најављених за март 2020, а три рунде дијалога власти и опозиције нису донеле никакве резултате.
У таквој ситуацији, председник Одбора за спољне послове Европског парламента Дејвид Макалистер нуди посредничке услуге највишег европског законодавног тела председници српског парламента Маји Гојковић, без чије сагласности се, како се наводи у саопштењу, ништа неће догодити.
Да ли је Србији потребан нови Гонзалес и да ли је потребно да неко са стране долази да решава наша унутрашња питања? Саговорници Спутњика, колумнисткиња листа „Недељник“ Љиљана Смајловић и програмски директор ЦЕСД-а Бојан Клачар, напомињу да ситуација од пре двадесет година није баш сасвим иста као данас.
Гонзалесов долазак у Србију био је последица доказане изборне крађе. Ту ситуацију данас немамо. За Клачара, ситуација је сличнија оној коју смо недавно имали у Северној Македонији.
Српски политичари су демоде
Србија је једна од ретких земаља која стално тражи да јој се Запад меша у послове, каже Смајловићева:
„Тренутна мода је нешто сасвим друго — сви траже да им се нико не меша. Ми тражимо да нам се мешају и када нема рата“.
Паралелу између Гонзалеса и Макалистера могуће је повући. Међутим, бивши шпански премијер је у Србију дошао са задатком да убеди Милошевића да преда градове које је изгубио на изборима. Сада српска опозиција тражи нешто што је, према њеним речима, атипично за европске стандарде.
„Наша опозиција тражи да неко споља дође како би јој помогао да дође на власт мимо избора. Предлози које они дају су експертска влада, техничка влада, да Вучић одустане од учешћа у изборној кампањи… Све су то варијанте за које не постоје европски модели“, објашњава она.
Не постоји европски модел у коме нема избора, у коме се шеф државе повлачи из јавног живота и мирно предаје власт без избора. Управо супротно, у Европи се питање ко је на власти решава изборима.
„Ово је потпуно нова ситуација, када српска опозиција тражи неко друго решење које не представља европски модел“, каже Смајловићева.
Има разлога за незадовољство
Наравно да европски модел подразумева слободне медије, као и разноликост гласова на јавној сцени; наравно да третман опозиције у парламенту није био добар, наставља она.
„Опозиција има много разлога да се буни због начина на који су јој отежане могућности да презентује своје ставове у медијима. Има она много сасвим тачних примедби на рачун власти. Ипак, необичност је у томе што истиче захтеве да се политичка криза реши тако што ће друга страна, која је на изборима дошла на власт, да је преда. Не видим како у томе може да јој помогне Европски парламент“, сматра Смајловићева.
Макалистеров предлог, према њеним речима, значи интернационализацију унутрашњег политичког сукоба. Успех да интернационализује политичке проблеме у земљи је оно што српска опозиција може себи да упише као поен, закључује наша саговорница.
Пропуштене шансе
На питање да ли је Србији потребан нови Гонзалес, Клачар одговара потврдно и додаје — нажалост.
„Показало се да најразличитије власти у Србији имају врло мало разумевања за потребе мањина. Када кажем мањина, не мислим на националне мањине, него на политичке мањине или опозицију — најчешће не воде рачуна да направе добар амбијент за политички живот и за одржавање избора, већ се труде да задрже страначке полуге које и изборно законодавство дозвољава“, каже он.
Разговор власти и опозиције на ФПН-у
Бројне шансе, као на пример 2008. или након доласка СНС на власт, да се среди изборно законодавство пропуштене су, и очигледно је да су власти врло мало спремне да испуне важне стандарде у вези са изборним условима када нема притиска.
„Ово је очигледно логичан след те чињенице, која је надовезана на одлуку опозиције да бојкотује изборе. Бојкот избора, наравно, носи врло лошу поруку. Она је превасходно лоша за нас, који живимо у Србији. Али то је лоша порука и за окружење, и очигледно је да је и власт постала отворенија за дијалог. Истовремено је међународна заједница спремна да покуша да, кроз укључивање у тај процес, приближи ставове власти и опозиције и на такав начин евентуално створи боље услове који би довели до одржавања избора. Не можемо говорити о одржавању идеалних и потпуно демократских избора, али могу да се створе боље услови него што смо их имали 2016. и 2017“, закључује Клачар.
Можда ће четвртак, 19. септембар, бити уписан у анале српске историје као дан када је почео истински дијалог власти и опозиције. Можда се баш тада направи помак на округлом столу који организује неколико невладиних организација на Факултету политичких наука. Сваки помак, па и најмањи, био би лековит по српско друштво.
Пише Никола Јоксимовић
https://rs.sputniknews.com/