За све нове Црногорце, Монтенегрине, Милогорце или како се већ назива ово што мисли да је нешто, ми Срби и прави Црногорци, одувек смо били неко кога ваља опљунути.
Ово што му се ни имена не зна, покушава да затре оно што постоји одвајкада, али како се тако нешто никада није догодило, неће ни сад. Кад је још било да несој победи сој, да се небеса на земљу сруче и да глупост надмудри памет? Ови који сада терају по своме нису паметнији, само су подлији и безобзирнији. А како и не би били кад над собом немају никога до онога ко им уплаћује своте за које су се одрекли свега што су били и онога што су можда некада и имали.
Од нас Срба као победника у ратовима, увек су зазирали, а ови што се сад бусају у груди и хвале НАТО капом, они су нас увек више ценили као поражене. За њих Косово и Метохија нису ствар срца, Бога и колевке, већ чувене „Шта ја имам од тога?“ филозофије. Док смо били браћа, волели су нас таман колико и Албанце. Данас кад нисмо, како они кажу, ништа, браћа су са Албанцима. А шта ће икоме брат који му не чува леђа, већ их од њега мора чувати?
Монтенегрини се поносе тиме што су нико и ништа. Још говоре како су ипак неко и нешто и како је историја запамтила шта су они. Па историја јесте, али ви нисте. Која ваша историја и које наопако ваше? Ваше је само да лајете као што и чините, а лајете на свој реп, на свој идентитет, који се вуче око вас, а ви покушавате да га прегризете. Надам се да знате да је тако нешто немогуће.
Вазда смо вам били бољи кад нам је ишло лоше, а ми смо одувек помагали како би вама било боље. И знам да негде у дубини ваших глава постоји некаква остава из које можете извући нешто ситнине свести и разума, па се вратите тој ситнини да је заједно укрупнимо, а онда је ставимо на наш велики, свети, свевремени православни олтар и тако призовемо благослов дајући оно што имамо и оно што нисмо имали за нашу једину Српску православну цркву. Када будемо благословени, неће вам више падати такве глупости на памет.
Нека Мираша, нека сам прави цркву. Прави ону коју ће бити способан да поштује и чије ће каноне моћи да прилагоди себи, кад већ не може да испоштује ништа од онога што је пут православља. Црногорска православна црква као и новоцрногорска реч – широко, надмено, херојски, религиозно, а празно и поразно, безбожно и одзвања глупошћу. Њен ехо одјекује празним црногорским планинама, а њена се глупост шири приморским местима.
Ком ћете се ви богу молити кад се јединог Господа одричете и оспоравате оно што је за вас чинио? Ко је онај који би за вас страдао на Часноме крсту?
Стално мешате оно што напишем са мржњом, јер сте на њу навикли. Са мржњом сте се ородили, а родбине се одрекли. Сад су вам ближи они који су вас клали, него они који су са вама делили хлеб. Уши сте погубили, па ништа не чујете. Образ сте затурили негде у новчанику. Очи сте поклонили онима који су вас бомбардовали како би они гледали шта је за вас боље.
Храмове бисте да рушите, корене да сечете, мртве поново да убијате, живе да протерујете и Србију, Бог је сачувао, да истерате из Црне Горе, као да једна без друге могу постојати.
Вратите се себи и порекните признање Косова и Метохије као независне државе. Да ли мислите да сте ви независни? Разбијте та искривљена огледала и исцртане прозоре на којима вам други цртају све саме дивоте. Поразбијајте та стакла и видећете да је све напољу разбијено. Вратите се Косову пре него што оно дође до вас, а знате да се Срби са Косова и Метохије не враћају.
Никада не бих пожелео да вас ико скрати за главу, јер сте браћа каква-таква, али бих волео да вас неко скрати за нос – тај који вам од лажи толико расте.
Повлачите признање Косова и повлачите конопце на звоницима цркава, па да видите како је велики Бог који бескрајно награђује своју децу, а како је мала та грешка у српском генетском коду која чини да се осећате као сила, а знате и сами да стојите ни на чему.
Можда бисте ви, задојени овом мржњом, у великој љубави ишчезли, јер такав живот не познајете. Немате ви више груди за огромно српско срце.
Милан Ружић/ИН4С