Британска влада је одбила да издвоји средства за спас историјског туроператера „Томас Кук“ и 9.000 радних места, али зато одбија да искључи могућност (далеко скупље) војне интервенције у Ирану, пише угледни британски колумниста Нил Кларк.
Британска влада је у истом дану донела две веома различите одлуке. Премијер Борис Џонсон потписао је смртну пресуду најстаријем туроператеру на свету, компанији „Томас Кук“, одбивши да у њега уложи 150 милиона фунти. Рекао је да би то улагање створило „морални ризик“ у случају да се и друге компаније суоче са финансијским тешкоћама.
Затим је, летећи за Њујорк на заседање Генералне скупштине УН, исти тај Борис Џонсон одбио да одбаци могућност за британску војну интервенцију на Иран, доводећи је у везу са нападом на саудијска нафтна постројења, за који каже да је „са високим степеном вероватноће“ изведен управо од Ирана.
„Јасно да ћемо, ако нас Саудијци или Американци буду замолили, размотрити начин на који бисмо били корисни“, рекао је Џонсон.
Колико би коштала интервенција господине премијеру?
Мислим да можемо бити прилично сигурни да би трошкови интервенције износили више од 150 милиона фунти. Вроватно би само неколико дана интервенције коштали толико и то само ако узмемо у обзир трошкове пре скока цене нафте.
Приоритети влада у неоконзервативно/неолиберално доба никада јасније нису били приказани.
Дуго после Другог светског рата западне владе су, уопштено говорећи, служиле интерсима грађана и њихова потрошња је то одражавала. Али од осамдесетих година па надаље, посебно од деведесетих, када више није било претње конкурентским економским системом (комунизмом), они су деловали против интереса већине људи. Потрошња на ствари које јавност жели, било да се ради о библиотекама или локалним службама, стоматолошким услугама или правној помоћи, драстично је смањена, а притом се троши за „елитне“ пројекте, попут рата у Ираку или операција обарања режима.
Ове две изјаве постављају Џонсона у нову перспективу. Када говоримо о „Томасу Куку“, говоримо о обичним људима који резервишу пакет аранжмане. Да је „Томас Кук“ финансијска институција која је запала у проблеме, новац би, наравно, био на располагању. Било би нам речено да ће се цела економија срушити без интервенције владе. Принципи слободног тржишта били би укинути брже него што неко може да изговори „сабрана дела Милтона Фридмана“. Али, „Томас Кук“ није финансијска институција.
Оно што је шокантно, али не и изненађујуће, јесте то да су неке финансијске институције које су 2008. спашене интервенцијом лабуристичке владе, играле кључну улогу у колапсу „Томаса Кука“, инсистирајући на додатних 200 милиона фунти за спасилачки пакет. Банке-повериоци, које су спашене новцем британских пореских обвезника, још једном нису успеле да подрже британски бизнис.
Недостатак економског патриотизма крајње је срамотан. То такође открива однос Џонсонове владе у односу на однос једне друге конзервативне владе према домаћој економији. Када је „Ролс Ројс“, још једна британска компанија од које зависи на хиљаде радних места, запао у тешкоће почетком седамдесетих, влада конзервативног премијера Теда Хита национализовала је фирму. Компанија је спашена, а фабрика аутомобила и ваздухопловне фабрике и данас су снажне. У ствари, оне су светски лидери.
Да је Борис Џонсон био премијер 1971, вероватно би пустио „Ролс Ројс“ да пропадне.
Вреди истаћи, због оних који тврде да је поседовање јавног удела у туристичкој агенцији лудост, да је „Томас Кук“ био успешна државна компанија између 1948. и 1972. године. Хит је имао право када је национализовао „Ролс Ројс“, али је погрешио када је приватизовао „Томас Кук“.
Нико не оспорава да је менаџмент фирме протеклих година доносио лоше одлуке или да је било потребно извршити промене и увести радикално нове маркетиншке стратегије. Али, спољни фактори за које фирма не може да буде крива, такође су одиграли своју улогу. Једна од њих су несигурности око „брегзита“. У вези са тим треба поменути и пад фунте.
Јавна средства уложена у „Томас Кук“ дала би времена компанији да се прилагоди новим околностима и заштити радна места. Сада ће британска влада морати да уложи око 600 милиона фунти за повратак око 150.000 британских туриста широм света и плаћање њиховог смештаја. Овим трошковима треба додати и социјални програм за око 9.000 радника који су изгубили посао, као и доприносе за Национално осигурање, тако да одлука да се не уложи 150 милиона фунти нема смисла.
То је тако ако ствари посматрамо логично. Ако, пак, схватимо да циљ британске владе ових дана није да помогне грађанима, то има смисла.
Спутњик