Преостала као усамљен реликт Југославије у којем се национализми сударају као уочи рата, Босна и Херцеговина препуштена је својој злехудој судбини, а повремени ангажмани споља не успевају да остваре идеал мултиетничке, мултиконфесионалне и мултикултурне државе записан између редова Дејтонског споразума.
Шта са Босном која читаву годину дана од избора није у стању да формира власт ризикујући да халали не само европске интеграције већ и сопствени опстанак?
Босанска тројка –Странка демократске акције (СДА), Хрватска демократска заједница (ХДЗ) и Савез независних социјалдемократа (СНСД) – постројена је на истој линији ватре на којој се некада ратовало. Бакир Изетбеговић, Драган Човић и Милорад Додик, шефови тих странака, и даље стоје на путу макар каквог покушаја суживота три босанске раје. Наравно да у таквом дуњалуку нису у стању да испоштују чак ни некако усклађене принципе о формирању власти на нивоу БиХ. То што нису у стању да одрже своју реч није ништа ново. То је, болан, њихова Босна у којој је важно шта ће рећи у Анкари, Загребу или Београду док шта би о томе имали да кажу грађани БиХ то никога не занима.
Повод застоја формално је био непостојање сагласности око Годишњег националног плана (АНП) који треба доставити НАТО-у. Именовање Зорана Тагелтије, кандидата из РС, чланови Председништва, Жељко Комшић из ХДЗ-а и Шефик Џаферовић из СДА, условили су слањем АНП-а у Брисел. Иако документ не значи чланство у западној војној алијанси, Милорад Додик је био против па је запретио да ће, уколико до 5. септембра не буде именован председавајући Већа министара, повући сагласност о формирању државних институција. Наговестио је могућност повлачења надлежности које су после рата пренете на државу БиХ
И док прети распад (не)постојећег система, још актуелни комесар за политику суседства и преговоре о проширењу ЕУ, Јоханес Хан, узалуд понавља излизане флоскуле да трипартитно руководство земље „преузме одговорност” и именује Веће министара. Рок је прошао, лидери БиХ остали су укопани у давно ископаним рововима из којих мирнодопским ратом, сем Додика, командују још бошњачки и хрватски лидери из сенке, Бакир Изетбеговић и Драган Човић.
Нова у колекцији криза је депримирајућа за све, сем за њене директне актере неспремне на компромисе.
„Чињеница да националистички трио фантастикус самостално није способан добацити нити до поделе министарских те других атрактивних државних функција (до)казује нам да се ничему паметном, одговорном и друштвено корисном не требамо надати до наредних редовних избора. На којим ће бх. грађани поуздано мазохистички поново гласати за странке деструкције, подела, конфликата. Узалуд, стога, накнадно кајање, таква је овде (раз)градња”, сетно коментарише уводничар „Дневног аваза”.
Технички проблем отворио је онај суштински због којег се БиХ и назива нефункционалном државом. Ставови су готово галактички удаљени и показују колико су различите визије актера. „БиХ јесте у кризи, можда и у фази распадања”, каже Додик коме је такав епилог вишегодишњи сан.
Једина заједничка платформа до које су тројица јахача босанске апокалипсе стигли јесте Европска унија. Одатле ни макац. Док бошњачки и хрватски чланови председништва сматрају да европску оријентацију треба ојачати евроатлантском – уласком у НАТО – представник Републике Српске је од Србије преузео политику војне неутралности. Он би да свој ентитет сачува под руским утицајем, па му је чланство у НАТО више од јереси.
Створена је држава у којој тројица лидера макијавелистички све себи дозвољавају истискујући људе из политичких једначина. Када Додик поносно каже: „Каква демократија, нема овдје демократије”, он зна да то говори са позиције члана државног врха и да то звучи као сарказам. „Али Додик говори истину”, констатује колумниста „Ослобођења” Гојко Берић.
Лидери босанских националистичких странака деценијама се поигравају са становништвом које је на распећу. Распиривање етничких страсти одржава лидере на власти, али се драматично смањује број оних који желе да буду саучесници у опакој игри. Жељни власти, лидери и не желе да примете да је у последњих шест година пола милиона људи напустило БиХ, да су постали најбрже растућа дијаспора у ЕУ.
Зашто би се сада понашали одговорно? Кризе слабе Босну али јачају њихове себичне актере који се понашају као да имају све време овог света.
То истинског шефа Републике Српске оставља усамљеног на геостратешкој ветрометини Босне – што он и највише воли пошто количином испољеног пркоса према Западу може да искаже своју оданост према Истоку. Председавајући Комшић мора да се извињава украјинским властима пошто Додик у руским медијима хвали анексију Крима и Севастопоља.
БиХ је подељена сопственом „гвозденом завесом”, а потенцијал Москве да затеже ситуацију – у најбољем случају да одржава погубан статус кво – у овом тренутку је већи од америчког. ЕУ је поново у ауту.
Шта сада ту може да уради специјални амерички изасланик за регион Метју Палмер? „Наша визија западног Балкана је да све земље буду грађанске, а не само власништво одређене етничке групе”, изјавио је за љубљанско „Дело”. „У БиХ би то побољшало осећај за национални, државни идентитет, за разлику од његове традиционалне етничке припадности”.
После више од две деценије анемичног ангажмана Европске уније можда је дошло време за озбиљно препакивање региона. За босанску тројку ту не би било места. Време је да рационално замени национално, да грађанско превлада етничко.
Бошко Јакшић/Политика