Наполеон је у свом првом рату у Италији 1796. године говорио како је револуционарној Француској потребна мала победа, којом би дигла морал јер је на свим фронтовима трпела поразе. Он је то и остварио што је стабилизовало ровито револуционарно друштво и њему донело славу а у будућности и политичку моћ.
Као мала али неопходна победа нам изгледа и серија од 15 држава, чланица Уједињених нација које су повукле признање „независног Косова”. Да ли је реална процена министра спољних послова Дачића да је процес повлачења признања незаустављив и да се тиме враћа питање статуса КиМ као тема о којој се преговара? Да је је реч о значајном питању говори и саопштење Квинте да Србија треба да заустави кампању лобирања за повлачења признања Косова у замену за повлачење такси које је Приштина увела на нашу робу. Да није реч о небитној теми сведочи и оркестрирана кампања прозападних медија, НВО организација и албанских кругова да се читава ствар доведе у питање. Па се ту одједном могло чути како су то мале и небитне земље (иако су биле битне кад су признавале Косово), па како се не може утврдити тачан број земаља, па да ли се признање уопште може повући, па да то заправо не утиче на статус Косова у међународној арени, те да је Косово независно и томе слично. Избор аргумената од којих једни противурече другима говори да је лобистима независног Косова из света или Србије јако стало до ове теме и да тиме признају да је значајно то што су те земље повукле признање.
Но, да видимо колико је то значајно. Да ли пад броја земаља које су признале Косово испод 100 или испод половине чланица скупштине УН доводи до радикалних последица. Не. Одлуке се ипак доносе у Савету Безбедности УН. Али, тренд пада броја земаља које признају јужну српску покрајину као независну државу мења климу у свету кад је реч о овом питању. Кад се има у виду да Косово није ушло у Интерпол и Унеско, то говори да се расположење у многим земљама мења или да је барем колебљиво у односу на амерички пројекат „независно Косово”.
Нас су до сада бомбардовали тезом да је „све готово”, но показало се да није и да је „пројекат Косово” дошао у ћорсокак. Исто тако су нам подметали спинове да је „цео свет признао Косово”. Иако су главне земље НАТО-а предвођене Америком признале Косово и притискале друге да их следе у томе ипак многе земље то нису урадиле. О томе ли су значајне или не државе које нису признале Косово сведочи чињеница да су то највеће и најмногољудније земље планете попут Русије, Кине и Индије. Те земље са јаким армијама представљају и јаке економије, па и нуклеарне силе. Ако ћемо гледати број становника држава које нису признале Косово оне претежу над овима које су признале. То. Наравно. не значи да потцењујемо значај САД као једине глобалне силе и држава НАТО-а које су признале Косово, али ипак желимо да подвучемо да то није „цео свет”.
И сва та сила није била довољна да и поред војног освајања јужне српске покрајине и протеривања српских институција доврши конституисање протектората као „независног”. Јасно је данас свима да Косово није суверено и признато у складу са међународним правом. Да којим случајем јесте, оно би било у УН и ми ту не бисмо могли много шта да урадимо.
Председник Милош Земан је обећао да ће се заложити за повлачење чешког признања независности Косова. Да ли ће до тога доћи. Готово сигурно да неће. Али само довођење у питање признања од председника једне европске државе није без значаја. Исто тако не очекујемо да би у догледно време земље попут Мађарске повукле признање али видимо да те државе и њихови представници говоре и гласају често као да нису признали Косово као суверену државу. Реч је о промени климе која се види и у САД и у ЕУ, а не о промени политике. Ни то није мало. Не очекујемо повлачење признања Косова од кључних играча НАТО-а, пре свега САД, мада се већ сада види промена односа према овој теми. Оно што је Запад пребацује Србима да „не прихватају реалност на терену” десило се њима и сад схватају да је реалност да Косово није независно и да то не може постати без пристанка Србије. То је мала велика победа Србије.
Бранко Радун/Политика