Познати берлински ТВ торањ слави 50. рођендан. И још увек је највиша грађевина у Немачкој. Иако је био замишљен као својеврсан шамар Западу, торањ је данас симбол уједињене Немачке и Берлина.
Отварање је прослављено уз супу од корњаче, француску кафу и совјетску вотку. Та комбинација је у некадашњој Источној Немачкој очигледно важила као гастрономски ужитак.
У то време су туристи из читавог ДДР-а стајали у реду за улазак у „чудо технике“, ту у центру Берлина, на тргу Александерплац. Нису они ту били због супе од корњаче, већ због погледа који се пружа из ресторана на висини од 207 метара који се за сат времена окрене за 360 степени.
Непрепознатљив Берлински зид
Ништа се није променило све до данас, 50 година након свечаног отварања. Осим чињенице да ресторан који се некад звао „Теле кафе“ сада носи помодни назив „Сфера“ (Спхере) и више нема на менију јела од гмизаваца. И гости у ресторану смеју да се окрећу колико год им је воља, а не само један круг као некад.
Штафан Фогел, шеф одељења за пријем гостију, одушевљено прича како се некад одатле пружао поглед према Западном Берлину. Он лично није у томе могао да ужива јер има само 31 годину, али му је, каже, част што ради на оваквом историјском месту.
Данас је потребна машта да би се препознала некадашња траса Берлинског зида.
„Све донедавно могла се видети празнина, али сада је све попуњено новим грађевинама“, каже данашња шефица ресторана Сибиле Јанке.
Она међутим има неке друге проблеме: ресторан у стакленој кугли је нешто попут ресторана на броду: премало места, сувише гладних уста. Зато храна за госте који седе на 40 фиксираних столова долази лифтом с нижи спратова. Од отварања пре 50 година кроз ресторан је прошло више од 60 милиона гостију.
Челик са Запада
Тадашње руководство ДДР-а намеравало је у почетку да телевизијски торањ подигне на југу тадашњег Источног Берлина, али је „друговима“ на време постало јасно да би 307 метара висока грађевина сметала оближњем аеродрому Шенефелд.
Прича се да је тадашњи шеф партије и државе Валтер Улбрихт лично изабрао локацију одмах уз Александерплац. Берлин, а поготово његов источни део, нешто више од 20 година након завршетка Другог светског рата још увек је био полуразрушен и грађевинског простора је било напретек.
Модерни торањ добро се уклапао и у ново, социјалистичко уређење Александерплаца. У исто време је отворен је и познати Астрономски сат који и данас привлачи туристе.
И аутора Астрономског сата и градитеље торња мучио је притом велики проблем: недостатак материјала. Куглични лежајеви у Астрономском сату потичу са запада, исто као и челична арматура торња.
Челик је из Шведске, а 8.000 кубика бетона уграђеног у торањ домаће је производње. Кугла на врху требала је да подсећа на Спутњик братског Совјетског Савеза.
„Торањ је био симбол техничке способности ДДР-а“, објашњава Дитмар Језерих, портпарол торња.
Партијско гласило „Нојес Дојчланд“ данима је писало о „чуду технике“. О чињеници да је с тадашњих 132 милиона источних марака „чудо технике“ испало четири пута скупље од планираног, није се писало.
ТВ шпаргла – освета папе
ДДР моћницима је ионако једна друга чињеница задавала много веће главобоље. Због одсјаја светла, на стакленој кугли појавио се мотив крста. То није могло да уклони ни накнадно застакљивање.
„Чак се размишљало о томе да се кугла префарба“, прича Језерих.
У народу се подругљиво говорило о „освети папе“. А народ је ионако имао своје називе за ТВ торањ. На истоку су га звали „ТВ шпаргла“
ИЗВОР:DW (ДОЈЧЕ ВЕЛЕ)