У Бошњака више нема прича о равноправности, толеранцији, вјековној коегзистенцији народа , о мултикулти традицијама…
Можда конгресна декларација СДА и није тако лоша!
Највећа бошњачка партија, владајућа у континуитету од Алије до Бакира, најзад је отворила карте. „Примарни и дугорочни циљ СДА је јединствена република БиХ …; један човјек-један глас…; један босански идентитет за сваког…; један босански језик и за небошњаке…; једна бошњачка СДА и за Србе и за Хрвате…; један врховни суд у Сарајеву за све…; једна полиција…“. Једино су заборавили да додају и „један вођа – Изетбеговић“. Додиков и Човићев одговор требало је да гласи „Бакире, треба ли још нешто и у кешу?“
Дакле, у Бошњака више нема прича о равноправности, о толеранцији, о вјековној коегзистенцији народа , о мултикулти традицијама, о вјековном заједништву и суживоту. Знали су Срби и Хрвати у БиХ и од раније да Бошњаци тако мисле, али никада СДА то није тако отворено и јасно саопштила не само њима него и тзв. међународној заједници.
Менторима на Западу сада ће бити бар мало теже да причају приче о Србима, понекад и Хрватима, као реметилачком фактору у иначе мирној БиХ. Макар и невољко и са пола снаге, осудили су Декларацију, па би било неприродно да и Срби, којих се то непосредно тиче, не учине исто, са више емоција и енергије.
Састанак Вучића и Додика (у пратњи првака власти, коалиције и опозиције у РС) уприличен у Београду поводом Декларације СДА, већ сам по себи је демонстрирао прекодринско национално јединство. И док је српски члан Предсједништва БиХ изнио опасне импликације и консеквенције новог програма СДА, са асоцијацијама на КиМ, предсједник матице је спуштао температуру.
Да би избјегао примједбу да се мијеша у послове сусједне земље, наступио је као фактор мира и стабилности у региону. Највише позиционирани бошњачки политичар – Џаферовић – истог дана му је захвалио на „конструктивном доприносу смиривању страсти у БиХ“, али је Шефиков национални саборац Жељко пар дана касније у сједишту УН исти иступ оквалификовао као мијешање у унутрашње послове БиХ.
И док се у муслиманском Сарајеву препиру око оцјене Вучићевог говора, као да су пречули његове основне поруке. Рекао је да је Србија потписник Дејтона и гарант његовог спровођења, те да има право и обавезу да реагује. При томе није експлицирао да Слободан Милошевић у име Србије и Српске није потписао и каснију ревизију Дејтона (коју су извели в.п. Петрич, Ешдаун & comp.), него изворну верзију споразума (по којој Српска има много веће надлежности).
Његова друга порука била је да су власт и опозиција у Српској, а подразумијева се и власт у матици као домаћин, јединствени у осуди Декларације СДА и једино се разликују у начину отпора непријатељима Републике Српске. Од кукњаве због цивилних жртава (као да их остали у грађанском рату нису имали), оптуживања Срба и Хрвата и њихових агресорских матица, запомагања за међународном заштитом, Бошњаци су Декларацијом СДА направили заокрет од 180 степени и почели отворено да пријете комшијама.
Од „добрих Бошњана“ претворили су се у „неке нове муслимане“ (Мустафа Церић) или „неке луде муслимане“ (Златко Лагумџија), како су нешто раније обојица пријетећи алудирала на „инфекцију“ исламским тероризмом. Али, ето, као резултат су пожњели негодовање међународне заједнице, оснажили везе РС и „ХБ“, збили српске редове.
Зашто је бошњачка власт баш сада извела овај аутогол?! Због изборног закона, националног тв канала, Пељешачког моста, мајоризације у Федерацији и сл. изазвали су озбиљан сукоб са хрватским савезницима, те тако побједнички однос снага два напрема један преокренули у губитнички један напрема два. Високи представник се практично одрекао бонских овлашћења, Уставни суд са контролним пакетом странаца изгубио је ауторитет, а није им прошао ни МАП на корак до жељеног НАТО-а.
При таквом сплету нерјешивих неповољних и унутрашњих и спољних околности, СДА и њен лидер, као што то обично бива, посегли су за великим ријечима и мегаломанским пројектима. Американци неће заратити са Русима за остварење јединствене БиХ јер у њој, истина, има муслимана, али нема нафте, а геостратешки немају ни потребе, јер су, сем Србије, све земље у окружењу практично већ чланице Алијансе.
Русија опет има политички капацитет да одржи статус кво у БиХ, а инсистираће на стриктној примјени изворног Дејтонског споразума, што значи и на изворним надлежностима ентитета и у БиХ оквиру. Остало ће декларативно препустити унутрашњим актерима уз апеле да се равноправно договоре. А пошто је то једнако немогуће колико је и БиХ немогућа држава, Бошњаци, Срби и Хрвати наставиће да воде безмало 30-годишњи грађански рат на национално-вјерској основи, што политичким, што можда и оружаним средствима.
Уз мање-више отворено и неуморно западно подривање режима у Бањалуци јер је блокирао мирно утапање Српске у јединствену БиХ. При томе увијек рачунају на унутрашње колаборанте, а подразумијевају да ни Бошњаци неће чекати скрштених руку.
У конгресној радикализацији програма СДА, Бакир баш није показао политичку креативност. Отварајући врата муслиманске националистичке странке за Србе и Хрвате који се осјећају Босанцима, рециклирао је Алијино трагикомично ратно понашање: док је у Босни командовао Зеленим береткама, Патриотском лигом и муџахединима под фирмом Армија БиХ, свијету се представљао као предсједник свих Босанаца и Херцеговаца.
На које небошњаке Бакир рачуна да ће искористити отварање врата СДА? На Комшића? На Мектића? Ваљда врата странке која се залаже за грађанско друштво ни до сада нису била затворена за такве кандидате, о чему свједочи јединствен примјер Деснице Радивојевића, некадашњег градоначелника Сребренице, који се и формално био учланио у СДА.
Вучић је са састанка у Београду упутио и апел Бошњацима да се од Декларације СДА, која је изазвала додатне тензије у БиХ, окрену заједничком аутопуту Београд- Сарајево. Американци неће заратити са Русима за остварење јединствене БиХ јер у њој, истина, има муслимана, али нема нафте, а геостратешки немају ни потребе, јер су, сем Србије, све земље у окружењу практично већ чланице Алијансе.
Русија опет има политички капацитет да одржи статус кво у БиХ, а инсистираће на стриктној примјени изворног Дејтонског споразума, што значи и на изворним надлежностима ентитета и у БиХ оквиру. Остало ће декларативно препустити унутрашњим актерима уз апеле да се равноправно договоре. А пошто је то једнако немогуће колико је и БиХ немогућа држава, Бошњаци, Срби и Хрвати наставиће да воде безмало 30-годишњи грађански рат на национално-вјерској основи, што политичким, што можда и оружаним средствима.
Уз мање-више отворено и неуморно западно подривање режима у Бањалуци јер је блокирао мирно утапање Српске у јединствену БиХ. При томе увијек рачунају на унутрашње колаборанте, а подразумијевају да ни Бошњаци неће чекати скрштених руку.
У конгресној радикализацији програма СДА, Бакир баш није показао политичку креативност. Отварајући врата муслиманске националистичке странке за Србе и Хрвате који се осјећају Босанцима, рециклирао је Алијино трагикомично ратно понашање: док је у Босни командовао Зеленим береткама, Патриотском лигом и муџахединима под фирмом Армија БиХ, свијету се представљао као предсједник свих Босанаца и Херцеговаца.
На које небошњаке Бакир рачуна да ће искористити отварање врата СДА? На Комшића? На Мектића? Ваљда врата странке која се залаже за грађанско друштво ни до сада нису била затворена за такве кандидате, о чему свједочи јединствен примјер Деснице Радивојевића, некадашњег градоначелника Сребренице, који се и формално био учланио у СДА.
Вучић је са састанка у Београду упутио и апел Бошњацима да се од Декларације СДА, која је изазвала додатне тензије у БиХ, окрену заједничком аутопуту Београд – Сарајево. За „међународну заједницу“ је то добро звучало, али није омекшало бошњачки анимозитет према Србији, која још „није довољно слаба да би Босна била спокојна“ (Алија), јер је из њене пријестонице „увијек долазило све зло у Босну (Бакир).
Муслиманско Сарајево већ од саме идеје о тој саобраћајници у њој види „Тројанског коња“: „Аутопут ће послужити агресорима да тенкови брже стигну у Босну“. Декларација СДА би се могла назвати „секуларизацијом Исламске декларације“, али пошто је код Бошњака нејасна граница између свјетовног и вјерског, а код оба Изетбеговића између странке и џамије, могућ је и салто уназад – „исламизација Декларације“.
Зна Бакир бар да сабере да, упркос приближавању Бошњака већини од 51 одсто, на „босанске“ Србе и Хрвате ваља додати и оне у матицама. Према неким ауторима (П. Ћеранић), имао је, наводно, чак и миг од Обаме да крене (биће док је још Хилари била на челу Стејт департмента), али се Изетбеговићи нису дали насанкати по други пут. Није још вакат, што би рекао Алија! Потребно је да мигранти новим хиљадама попуне бошњачке дивизије, а и ИСИЛ-овци као искусни официри џихада тек пристижу.
Да би их зауставио на ентитетским границама Српске, Додик је постројио жандармерију, као замјену за резервни састав полиције, што је у „дијелу међународне заједнице“ било дочекано на нож.
Рамиз Салкић из СДА каже да су жандарми гори од резервиста. А амбасадор САД је изјавио да ће их држати на оку. Као да је неко и сумњао.