Недавно обележавање 80. годишњице почетка Другог светског рата у Пољској мање је било посвећено сећању на више од 60 милиона жртава највећег војног сукоба у историји човечанства, а далеко више могућности да неко, осам деценија касније, из свега тога извуче немалу корист. Највећу спремност за „наплату” показују они нису допринели окончању велике трагедије или кажњавању њених покретача, чак ни у оквирима сопствених граница.
У Пољској, Естонији, Литванији и Летонији покренута је акција којом се за ужасе Другог светског рата, поред његовог правог узрочника – Немачке – у једнакој мери оптужује и Совјетски Савез. Та логика је проста: пошто су на територијама њихових земаља подједнако вођене борбене операције и немачке и совјетске армије – ред је да плате штету изазвану њиховим дејствима.
Руководства четири наведене земље смислили су да буџете својих држава „часте” парама наследника људи који су их 1945. ослободили од Хитлеровог нацизма.
У ситуацији када водеће европске силе схватају како будућност Старог континента почива на заједништву свих овдашњих политичких субјеката, једнако оних на Западу као и на Истоку, „излети” попут овог наводе на помисао да то заједништво није свима у интересу.
Релативизовање чињеница у вези са Другим светским ратом у Пољској је доведено до апсурда. Ако су пољски званичници непозивање Русије на обележавање годишњице велике трагедије и могли да оправдају објашњењем како у Москви нису заинтересовани за овакав тип манифестација, изједначавање улоге Совјетског Савеза и Немачке у периоду од 1939. до 1945. посебна је прича.
Почетком ове године министри правосуђа Летоније, Литваније и Естоније на међународној конференцији у Риги издали су заједничко саопштење у којем се наводи да њиховим земљама „следује надокнада за штету начињену током совјетске окупације”. Мисли се на период када су оне биле чланице СССР-а.
Оне у совјетској заједници нису биле у статусу окупираних територија или колонија, већ као једнакоправне чланице. Средства која су од њих узимана за заједнички буџет ни по чему се нису разликовала од средстава којима је он пуњен и из других република. Принцип једнакости важио је и када су та средства распоређивана.
Нема сумње да је захтев Пољске и три прибалтичке републике синхронизована акција. Јасно је и да се она јавила у тренутку када је Русија поново постала кључан глобални политички играч, о чему најбоље сведоче санкције које су јој САД и поједине западноевропске државе увеле због дешавања у Украјини.
На таласу ревизије прошлости засноване на „савременом тумачењу историје”, захтеви за „исправљањем давних грешака” несумњиво су у функцији очувања превазиђене поделе света на Запад и Исток. Технолошке баријере на глобалном нивоу одавно су пале а са њима и економско-политичка логика о два света: капиталистичком и социјалистичком.
Уосталом, у Пољској и трима земљама северне Европе „совјетска окупација” све чешће се назива „руском окупацијом” не би ли захтеви за исплату ратне штете прослеђени у Москву добили на специфичној тежини. Тако је један трагични ратни сукоб добио ореол – најобичније трговине.
Аутор: Слободан Самарџија