Човечанство је изложено застрашујућим променама које нам се сервирају под називом „четврта индустријска револуција“. Убрзани развој технологија намењених „спасавању планете“ праћен је медијском халабуком која има за циљ да изазове панику због „ванредне климатске ситуације“. Глобалним селом одјекују бубњеви најављујући скори смак света, свештеници новог, „зеленог поретка“ звецкају кључевима за спас човечанства. А катаклизма се може одложити само ако дамо прилог у заједничку касу, колико се коме одреже, како би нам корпорације у сарадњи с научницима, упрегнутим у корпоративну запрегу, осмислиле начин за одлагање неминовног краја.
СПАСАВАЊЕ КАПИТАЛИСТИЧКОГ ЕКОСИСТЕМА
Канадски независни новинар истраживач, писац и активиста Кори Морнингстар објавила је низ текстова под називом „Лоша врста зеленог“ и „Уметност уништења“, доказујући да је крајњи циљ прикупљања средстава за спас планете, у ствари, намењен спасавању капиталистичког економског система: „Међу најбогатијима влада паника при помисли да њихов вртоглави раст има границе, и да последња фаза капитализма најављује суноврат, остављајући их изложене могућности да доживе судбину најнижих класа које су их опслуживале. И сам статус сељаштва и радничке класе није стабилан у условима неолибералног модела, осмишљеног по мери елите. У настојању да спасу капитализам, фондације настоје да убеде људе да би уз помоћ неке нове интелектуалне парадигме капитализам могао бити реформисан и спасен путем ’инвестирања у утицај’ и комодификације природе.“
Кори Морнингстар упозорава да ће „Четврта индустријска револуција“ бити „паметна индустријска револуција“, која ће проузроковати коначно уништавање природне средине. „Овде није реч о клими већ о експанзији владајућих структура које делују на највишем нивоу, почев од УН. На делу је комерцијализација живог и неживог света, а ’паметни градови’ намењени богатом Западу биће увод у стварање ’паметног’ дистопијског пакла.“
Спасилачка екипа, додуше, још увек нема „решење“, али обећава да ће га наћи – уколико се акција прикупљања харача изведе успешно – што би допринело привременом спасу посрнулог капитализма. Присуствујемо његовој последњој фази, у којој реагује као смртно рањена звер, немилосрдно насрћући на живи и неживи свет. У недостатку окрепљујућих бизнис планова, осмислили су начин да и природу претворе у робу, стављајући на пазар чак и ваздух који удишемо.
МИСЛИ ЗЕЛЕНО
Нове методе планетарне економске окупације и деструкције спроводе се уз помоћ меке силе – „освајањем срца и ума“ – што би довело до свеопште промене понашања. Омамљујући слоган „мисли зелено, осећај зелено, делуј зелено“ појачан је емотивним зачином, извођењем на сцену Грете Тунберг – бесрамно злоупотребљене девојчице с успореним менталним развојем, која папагајски понавља научени апел: „Учините нешто, спасите Планету“, док иза зелене завесе стоје шаптачи, којима је једини циљ прикупљање зелених долара за зелене махинације.
И док Грета на једрењаку језди океанима, шаљући дирљив апел „крадљивцима будућности“, понављајући пригодне слогане, у корпоративној кухињи се у потаји кува зелена „клин чорба“ у којој су „климатске промене“ клин за привлачење енормних средства, отетих из уста најсиромашнијих. Што су нам већ најавили.
Једрењак се креће уз помоћ „зелене енергије ветра“, а Грету на зеленој турнеји прате мајстори луткарског позоришта, покрећући је и трбухозборећи слогане које ово дете никад не би могло да осмисли. Дете је све нервозније, сузице су све искреније, а вапај који јој се пре неки дан отео: „Требало би да сам сад у школи…“, неће зауставити овај перформанс док и последњи Земљанин не завуче руку у буђелар не би ли искупио и део сопствене кривице што једе месо, пије млеко, гаји органско поврће и користи „смедеревац“.
КЛИМАТСКИ РИЈАЛИТИ
Норвешки психијатар Фред Хеген скинуо је маску са „случаја Грета Тунберг“, објавивши детаље из породичног живота несрећне девојчице, гурнуте од стране болесно амбициозне мајке у климатски ријалити.
Маркетиншки магови ускочили су у глиб породичне патологије да би извукли на светло дана капиталца, „сироту болесну Грету“ оболелу од Аспергеровог синдрома (тежи облик аутизма), одабраног од стране мајке која се двоумила између депресије, самоизгладњивања и ОЦД (опсесивно-компулзивни поремећај).
Хеген открива значај „дијагноза“ због којих је Грета изабрана: „Избор девојчице оболеле од Аспергеровог синдрома за светског борца против ’климатских промена’ представља уобичајену методу на Западу, примењивану за привлачење пажње јавности у циљу подршке корпоративним пројектима. Глобалне преваре се најбоље продају уз помоћ ’хероја’, а Грета је управо оно што им треба. Уколико прође предлог да јој се додели Нобелова награда – ко ће с њом (њима) моћи да се носи.“
А почело је тако што је неко платио да Грета предводи школске протесте у Шведској, под слоганом: „Учините нешто…“; након њеног монолога на сцену се изводе освешћени „млади“ с транспарентима подршке „Учините нешто!“, а то „нешто“ је успостављање зелене трансверзале новца.
Грету су извели из школе да би је водили по свету: од Светског економског форума у Давосу до британског Парламента, стигла је и у УН на разговоре о клими… Капитализам је на ивици хистерије – посустао и неспособан да настави даље ухватио се за сламку, рачунајући на „дијагнозу“ просечног западног човека што болује од „синдрома стада“, напасаног на медијској ливади.
Др Фред Хеген објашњава због чега мајка (и налогодавци) толико инсистирају на Гретиним „дијагнозама“, и какву корист од њених небројених синдрома имају режисери овог ријалитија. „Овај поремећај се често повезује с посебним даром који имају деца са сличним поремећајем, као што је дар за математику или за памћење бројева, па је Грета постала жртвено јагње с ореолом пророка судњег дана.“
Из аутобиографије Гретине мајке сазнајемо да су се родитељи, у потрази за дијагнозом, коначно одлучили за тежак облик аутизма (двоумећи се између опсесивно-компулзивног поремећаја и селективног мутизма). Опремљена дијагнозама, мајка изјављује: „Грета је од детињства имала дар да види CO2 голим оком.“
Млађа сестра Беата побунила се против манипулација са сестром, на шта је мајка одмах посегнула за дијагнозом: „Мислим да и Беата има АДХД, а можда и ОЦД – Trass Sindrom“ Др Хеген је био запањен: „Никад нисам чуо за ту дијагнозу, али ју је мајка вероватно ископала однекуд како би прикрила разлог Беатиног огорчења. Незахвалност према ’невероватној’ мами мора имати узрок у психијатрији.“
Др Хеген сматра да је веома једноставно објаснити због чега се – уз помоћ Грете у улози беспомоћне маскоте – проглашава климатска криза: „За промоцију зеленог бизнис плана потребно је излудети масе опасношћу од прекомерне емисије CO2 који ствара ефекат стаклене баште, због чега температура расте, а расте и ниво мора, поларни медведи гладују до истребљења а климатске избеглице лутају светом… На тај начин нас увлаче у психодраму, у којој учествује и девојчица тужног лица којој је додељена улога пророка што нас обавештава о скором крају.“
Уместо да буде код куће у Шведској и похађа школу као њени вршњаци, ово дете – можда под лековима што јој даје њена брижна мајка – нико не пита како се осећа. Др Хеген оптужује породицу што је дете вођено од психијатра до психијатра доживело трауму, која се наставља претварањем њене болести у робу за широку потрошњу.
Читава ујдурма око убеђивања Земљана да су „опасне климатске промене“ дијагноза коју морамо прихватити здраво за готово, подсећа на однос Гретине мајке према непослушним ћеркама. Свакоме ко не поверује у надолазећу катаклизму прилепиће дијагнозу, а др Хеген је борцима против климатских промена успоставио дијагнозу: „Минхаузенов синдром“.
ХВАТАЧИ УГЉЕНИКА
На случају Грете Тунберг разоткрива се намера владајуће касте да сем колонизације глобалног југа колонизује и наше умове, док се иза зелене маске обрћу милиони долара што укључују гас, петролеј, руднике…
Грета је само шраф у пропагандној машини која својим разорним деловањем подсећа на монструозни механизам за сечу шума из Никитиног филма „Сибирски берберин“.
Кори Морнингстар цитира поруке „спасилаца“ којима не треба посебно тумачење: „Уложићемо низ напора да подржимо научни и технолошки напредак, посебно уклањање угљеника уз помоћ напредне технологије са нултом емисијом, укључујући нуклеарну енергију. Ово ће захтевати и толеранцију на ризик и спремност да се исходи прихвате током дуже временске скале од уобичајене.“
Међу редовима можемо прочитати да су већ спремни да на тржиште изнесу „напредне хватаче угљеника“, уз зелене нуклеарне централе и ризик!
Док произвођачи конструкције за извлачење угљеника из атмосфере тврде да ова процедура више „није опција већ неопходнoст“, Clean Technica је дошла до податка да најбоље постројење за хватање угљеника емитује 25 пута више CO2 него што га заплени, али кога брига – The show must go on! Алармантно је што метода ЦЦС (Carbon capture and storage – CCS) захтева велике количине воде. У регионима у којима се буде примењивала довешће до угрожавања речних извора.
„Реформа политике подстиче тржишта угљеника. Ове политике – заједно са ценама угљеника – могу створити нова тржишта за најчистије технологије и привући огромне суме приватног капитала потребне за трансформацију светске економије.“
Глен Петерс, директор истраживачког сектора у водећем норвешком институту за интердисциплинарна истраживања климе, ЦИЦЕРО, предвиђа да ће свету бити потребно 10.000 постројења за сакупљање и складиштење угљеника до 2050. године.
Кори Морнингстар подсећа и на улогу „угледних“ интелектуалаца, који су – према Фридмановом колеги Фредерику Хајеку – били кључна полуга за увођење најморбиднијих финеса капиталистичког друштва:
„Искуство показује да ће једном, када је велики део интелектуалаца прихватио филозофију, бити само питање времена док ови погледи не постану владајућа снага политике…“ Имајући у виду темељни приступ овом пројекту, не треба да чуди лакоћа којом свет прихвата идеју комерцијализације екосистема, тако што би све појаве у природи требало финансијски дефинисати, прогласивши их „услугама екосистема“.
Слуђени плебс, суочен с „катаклизмом“, не пита за цену, а машта „спасилаца“ за проналажење спасоносних решења нема границе, као што нема границе ни њихова незајажљивост. На челу „спасилачке екипе“ налазе се исти НВО – „конзерватори“ – које су од 2009. укључене у оснивање GCCA (Global Campaign for Climate Action), чији је превасходни циљ стварање климе застрашивања од последица „климатских промена“…
Мара КНЕЖЕВИЋ/ Печат