Кад се неодговорни људи домогну моћи и власти, онда никакво чудо није националистичко пировање какво сте претходних дана могли да пратите у арени Бемакс.
Завршен је “Интернационални сајам књига“, манифестација бешчашћа најгоре врсте, на коме је отворено демонстриран концепт културе без темељне, изворне културе оличене у петровићевском наслеђу.
Како се зове велика “културна“ манифестација ако на њој не учествује нити један члан Удружења књижевника Црне Горе, а у програму учествују јастребови елитне дукљанске културе, тачније – антисрпске културе. Та такозвана култура има само једно име – антисрпство!
По злу се памти култура антисемитизма, и страхујемо да се примјењује исти “културни образац“ у пројектима цинично названим – “интернационалним“, како се звало ово општинско недоношче, које је на свијет донио Миго звани Коверат, и Владо звани Килибардин доктор, и Чиргићев асистент.
Ријеч је о главном извиђачу радова у Бемакс арени, који је приде и одборник ДПС – а, истовремено и доктор чији докторат оспоравају и његови ментори, сви осим Килибарде, који је положио све наде на овог младог трабанта и већ прекаљеног борца против српске културе, и уопште, против постојања ма чега српског у Црној Гори.
Ето зашто нема на тзв. “Интернационалном“ сајму ничег, осим националног и националистичког и шовинистичког пира амбициозних нацоша који би Црну Гору да организују по моделу НДХ. Ово је био сајам другосрбијанских, младохрватских и младоцрногорских србофоба и предузетника, укључених у заједнички подухват етнички чистог културног црногорског модела.
Све то уз здушну подршку Владе и Општине Подгорица, који туже све оне који тако близу – по Црној Гори – , пјевају “Тамо далеко“, и све оне који оганизују хуманитарне концерте, јер нема хуманости за било какве српске ствари, поготову не за цркве и манастире.
Али да не испадне да све критикујемо, овај Сајам је имао и добрих страна: показао је организаторима да и поред бесомучне и добро организоване кампање, нијесу успјели да дозову грађане на њихове програме – тако да су сами себе слушали.
Килибарда – сада већ са главом као да је преноћила у тегли са формалином – имао је књижевно вече, на којем је било троје студената, и двоје у пролазу. Иако га нико не пита и још мање слуша, и даље сомнабулно вергла да је био у заблуди. Заблуду је понављао и низ ходник, док су га одводили Чиргић, и Војиновић, придржавајући, са страна.
Стоти пут поновимо да је овај шовинистички пир био о трошку свих грађана, а, исплаћивани су високи хонорари учесницима и саучесницима. Плус хотели, плус превоз, плус сапутнице… По стоти пут јавно су демонстрирали како троше наше паре на своје оргије, самозадавољавајући се у истом кругу истомишљеника, јер у публици су били само Килибардини, Чиргићеви и Војинојевићеви студенти, који ће добити прелазне оцјене зарад лојалности и подршке, и аплауза својим газдама.
Сајмови буду и прођу, све тече (али не тече ријека него вода), а поруке ништа не може опрати, и остају трајно и мучно подсјећајући на бојкот и јасну линију раздвајања и неприпадања српских писаца из Црне Горе елити која представља Црну Гору! Међу бројним писцима овог Сајма нема ниједног пјесника или прозног писаца и Црне Горе који пише српским језиком!
Гдје су сада шансе српских писаца из Црне Горе. У држави заробљеној подјелама и мржњом – нигдје. Српски писци из Црне Горе – једноставно не могу да учествују на књижевним мнифестацијама у Црној Гори. Пракса, за сваку похвалу. Да не помињемо културу, људска права, демократију, све оно чега су им пуна уста пуста. И, сви жмуре пред тим чињеницама! А сваке ноћи некакве буђаве лутке, сподобе, диване на свим медијима о мултикултуралности, и сличним, лажима.
Углавном, у програмима је учествовао само један књижевни, тј. паракњижевни клан аутора, који су препознати као писци који се боре против српског језика и ћирилице, а који користе неограничени општински буџет (опет и опет да поновимо – новац свих пореских обавезника), па и оних који, ето, неким чудом, пишу српским језиком.
А, организатори, заклети нацоши, поново су доживјели дебакл судећи по овом њиховом недоношчету, које је по ко зна који пут преживјело бојкот културне јавности, па чак и од стране оних медија који су раније пратили развој недоношчета, и његове активности, и брбускање, а који су очигледно – видјели о чему се ради.
Бемакс дворана није се прославила организујући овај програм, јер све је могло да стане у онај један бетонски ходник који не прокишњава, укључујући и штандове, и малобројну, и преварену публику. И не треба сумњати у добре намјере организатора овог шовинистичког сајма књига – није их било!
Бећир Вуковић/ИН4С