И једни и други тврде да раде по пропису, а једини који су прописно платили њихов рат су — житељи Београда. И тек ће, изгледа, да плаћају, јер ће, према најавама таксиста, од 14. октобра у време протеста морати пешке и преко мостова. Има ли краја и ко ће да дуне у пиштаљку?
И Београђани дошли на ред да плате данак индустријске, односно технолошке револуције. Свакодневна двочасовна блокада града од стране таксиста, који траже од државе да их заштити од „Кар го“ удружења, које им, како кажу, нелегално отима посао, несумњиво је изазвала бес грађана. И док једни псују таксисте, а други „Кар го“, држава углавном све само посматра, без приметне реакције која би стала на пут мукама житеља престонице, па се неизбежно намеће питање — где је свему томе крај.
Хоће ли то таксисти скинути ознаке са кровова и колективно и они постати „Кар го“ варијанта (ако га не можеш победити, придружи му се), када је већ све по пропису, а више се исплати, или ће „Кар го“ прећи у таксисте, у складу са Законом о превозу путника у друмском саобраћају, како то од њих траже таксисти подржани челницима Министарства саобраћаја?
Или ће држава смислити нешто треће. Овако су у праву и једни и други, а цех плаћају трећи. Таксисти се држе Закона о превозу путника, а „Кар го“, који у Србији делује од 2015. године, је регистрован као удружење грађана који међусобно једни друге превозом испомажу на путу, контактирајући посредством телефонске апликације, и нису ни први ни последњи који су успели да нађу рупу у закону и начин да функционишу.
„Кар го“, превоз доступан искључиво члановима удружења и искључиво путем апликације
А протест таксиста, који су истим поводом Београд блокирали и у мају прошле године, није никаква српска специјалност, колико год се у сличним ситуацијама то нама чинило. Увек је старо тешко уступало место новотаријама и изазивало зазор и страх од конкуренције. Тако је било и са „Убером“, а „Кар го“ није ништа друго до српски „Убер“.
Од како је стартап компанија „Убер“ 2009. године почела да ради у Сан Франциску, наилазила је на отпор таксиста. Прво су то, наравно, учинили они у Америци, где је временом, због „Убера“ и његове велике популарности и због осетно јефтиније вожње, значајно смањен број таксиста на улицама.
Они у Паризу су протестовали још 2015. године, блокирајући француску престоницу, следеће године су то учинили таксисти у Белорусији у Минску, а 2017. године широм Хрватске. Те године таксисти су данима блокирали Рим, прошле године су то исто чинили они у Грчкој, а ове године таксисти у Румунији, Варшави, Мадриду, Барселони, Бечу. И ко зна где још.
Неће, наравно, због тога Београђанима, који већ неколико дана трпе терор, бити ништа лакше. Таксисти, који су већ добили епитет државе у држави, за 14. октобар су најавили и блокаду мостова. Да ли су то, померањем првобитно најављеног термина за ту акцију, оставили довољно времена надлежнима да реагују?
А надлежнима до даљег остаје врућ кромпир у рукама, са питањем — како да изведу да и вуци буду сити, и овце на броју. Јер не може ни Србија мимо света. О томе најбоље говори податак да је „Убер“ не само преживео бес таксиста, него је у мају ове године изашао на Њујоршку берзу. После само 10 година од оснивања, тржишна вредност компаније, која послује у више од 80 земаља света, процењена је на око 82,4 милијарде долара.
Пише Мира Канкараш Тркља
https://rs.sputniknews.com