Велико руско источно царство руши се маљевима и затире огњем. Манастири и цркве, књиге, историја – до уништења. Огњишта вјере велике земље преобитавају у пештери. Попут првих времена. Катакомбе. Изгон културе и читавог приноса словенског рода из свијетске историје и цивилизације.
Богочовјек Христос. Христос у човјеку и када руши и пали. Изван периода Његовог боравка на земљи, човјек је свој савез са Богом успостављао само у временима најтежих и по одржање критичних догађаја.
Шта је могло дати наду о држање? Искључиво Христос. Богочовјек Христос. Христос у човјеку и када руши и пали.
Веома дуго, читавог истраживачког вијека, посматрао сам једно питање. Питање склоности динарског човјека за извођење револуционарног слома сопствене културе. Није ово прилика да разлажем свој поглед на ово темељно питање српске историје. Само ћу рећи да несумњиво постоји „дух поднебља“.
Током 20. вијека динарски човјек је прегнуо да из себе истјера Бога. Не само да розори Цркву Његову. Да убије човјека у човјеку. Али, ипак, није успио да убије Бога у човјеку. Који обитава у човјеку. Ономе који је преобитавао у пештери уз Бога, наслоњен искључиво на Бога.
Црква Божја по свему пространству словенског свијета се послије само мало више од пола вијека почела обнављати. Црква је Сабор. Када је комунистичка револуција рушила Цркву у Русији, почело је убрзо њено рушење на Балкану. Она се руши и понавља као Сабор.
У просторима гдје је најснажније и најмасовније затирана, у земљу сабијана, паљена, тамо је доживјела најснажнију и непоколебљиву обнову. Закон божји, и ако хоћете закон природе, казује да је њезина обнова неминовна.Она ће као било који природни процес да се понови. И то ће понављање бити најснажније на оним мјестима гдје је најјаче прогоњена. Ја то, свакако, нећу видјети.
Човјек је склон да природу мјери по своме биолошком досегу. У историји смо видјели и да Бога мјери по своме биолошком и интелектуалном досегу и својству. Ништа велико и дуготрајно, ни у природи ни у друштву, у своме животу ја нисам видио. Ходам по динарским планинама и са особитом пажњом посматрам трагове глечера у њиховом разуђеном рељефу. То зато што је тај процес најснажнији међу свима који су блиски нашем времену.
Читавог живота сам се интересовао за глацијални процес. И колико год сам читао и једновремено деценијама посматрао трагове олеђености Орјена, па касније и Дурмитора, Комова, Морачких планина, високохерцеговачког карста уопште, нисам могао, интимно нисам могао, остати увјерен да се овдје одиграо само поступни процес који је трајао хиљадама година.
Интимно, остао сам при осјећају снажног, краткога трајања, разношења планинских трошина ка долинама и пољима Динарског планинског система. И њиховог гурања уз бокове наших горских међаша. Но, није ни то питање овога чланка. Када се на земљи изнова почне стварати глечерски лед, биће то тачно на мјестима гдје сада наш планински пастир узима снијег за своје стадо.
Не знам када ће то бити. Не знам ни када ће Цетиње поново да плави. Ни када ће велика стада прекрити Црвањ и Морине. Када ће опет, погођен потресом, бити оштећен манастир у моме граду. Али хоће.
И стада ће покрити пашњак. И вода ће доћи у поље. У Дубровнику је чуван спис који је говорио о нечему што су стари Конављани и Зупчани казивали научницима. Велика вода у пољу. Истјерала народ у Брда. Хиљаду година памћења велике воде. Тако у Херцеговини, у Фатници. Свугдје. И велики снијег који је о Илину дану отјерао Грке. Све је то свијет већ видио, и опет ће видјети. Стар је овај свијет: деведесет и девет хромијех, слијепијех.
Рушење двије хиљаде година Цркве је убијање Бога у човјеку. То је пројект од данас до сутра. И човјек може да га задуго поднесе. Оглашен је револуционарни процес као природан. Човјечији. Раскид са боговима-идолима је догађај који са озбиљном сигурношћу можемо гледати као трајан. Са Богочовјеком – никако.
Црква је Сабор. Тако кажу свети оци. Црква је вјера светих и сабор светих живих лица. Она ће трајати док траје човјек. Ја знам да ће се Црква најснажније обнављати тамо гдје је најснажније рушена. Поновиће се као Сабор.
Дубока је вјера руског човјека. Нека ми Бог опрости, али помислим и да је њезина мјера одређена дубином пада.
У човјеку обитава Бог кога човјек не може да усмрти. Не може ни да га појми ни досегне. Он га као створитељ понавља, и посебно радо, на мјестима његовог најдубљег пада.
Горан Ж.Комар/ИН4С