Реџеп Тајип Ердоган у Београду је ове недеље дочекан са постројеном гардом Војске Србије и плотунима испаљеним у његову част, а он је на то узвратио поруком да ће Турска играти конструктивну улогу у стабилности и добробити Балкана. Међутим, „ми подржавамо евроатлантски смер региона“, додао је, скоро злослутно. Јер то је заправо пут свих нас у НАТО.
Председника Турске, указала је српска државна телевизија, дочекали смо онако како дочекујемо само шефове држава које су стратешки важне за Србију. Пре Ердогана, добродошлица свечаним топовским салвама приређена је још само председницима Кине, Русије и Француске.
Ердоган је са собом у Београд повео и делегацију од око 200 привредника, но, приметиће немачки „Дојче веле“, „политика је битнија од економије“. А колико су у овом случају политика и економија уско повезани, видело се другог дана Ердоганове посете, када је он са председником Србије Александром Вучићем и члановима Председништва Босне и Херцеговине Милорадом Додиком, Жељком Комшићем и Шефиком Џаферовићем присуствовао церемонији полагања камена темељца за почетак изградње ауто-пута Београд-Сарајево, тог, како је Ердоган рекао, „новог моста мира, који ће повезивати регион“.
А трилатерала Турска-Србија-БиХ могла би идуће године да буде проширена за још једног члана, наговестио је Вучић: „Постоје предлози да направимо квадрилатералу, да додамо Руску Федерацију. Мислим да је могуће да и то одржимо“.
Имајући то у виду, можда не треба много да нас чуди што је, још у априлу прошле године, пред Европским парламентом француски председник Емануел Макрон оштро нагласио: „Не желим да се Балкан окрене ка Турској и Русији“.
Са друге, пак, стране, не смемо да заборавимо да је Турска одмах после САД признала једнострано проглашену независност Косова и Метохије и да је, од распада Југославије, подржавала сваку војну и политичку акцију која је била усмерена против Срба и Србије, као и да је бивши шеф турске дипломатије и премијер Ахмет Давутоглу у својој књизи „Стратешка дубина“, у којој је позвао на обнову утицаја Отоманске империје, Бошњаке и Албанце означио као два „темељна и традиционална ослонца отоманско-пантуркистичке политике на Балкану“. Додуше, Давутоглу се у међувремену, 2016. године, разишао с Ердоганом, који је некако у исто време почео да изграђује све ближе односе са Москвом…
Шта је схватио Ердоган?
Шта заправо хоће Турска на Балкану? Треба ли да се радујемо или да стрепимо због утицаја који она жели да оствари у нашем делу света? Зашто Запад због тога стрепи и какав утицај на балканску политику Турске може да има њено зближавање са Русијом?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили професор међународних односа Срђан Перишић и некадашњи дописник Танјуга из Турске Војислав Лалић.
„Балкан је приоритетна сфера утицаја Турске, још од распада Отоманске империје, када је Кемал Ататурк успоставио добре односе са Краљевином Југославијом, али се током деценија мењала тактика за постизање тог циља“, указује Војислав Лалић.
„Анкара је дуго играла на карту муслимана са простора бивше Југославије; Турска је била друга земља на свету која је признала једнострано проглашену независност Косова, а Ердоган је водио неуспешну кампању да то учине и све земље Исламске конференције, водио је и кампању да Косово буде примљено у Унеско… Међутим, као прагматичан политичар, он је схватио да Балкану не може да се приближи, ако игра само на ту карту, односно, схватио је да је Србија незаобилазан фактор. И зато су односи, како економски, тако и политички, кренули узлазном путањом“, додаје саговорник Спутњика.
„Ердоган је своју спољну политику променио 2016. године, што је и био један од разлога државног удара, који је тада покушан. Он је одустао од политике неоосманизма, коју је Турска водила од 2008. године, а која јој је створила мноштво проблема са свим суседима; носилац те политике неоосманизма био је управо Ахмет Давутоглу, који је смењен два месеца уочи пуча. Од тада, већ три године, ми гледамо промену турске спољне политике, која се огледа и у сарадњи са Србијом и Републиком Српском“, објашњава Срђан Перишић.
Перишић скреће пажњу на узрок ове промене балканске политике Турске: „Подржавајући Турке у неоосманизму, Американци су муслимане Балкана вешто успели да преведу на своју страну, па је Турска практично остала искључена са Балкана, зато што је слепо следила САД. Неоосманизам је, практично, геополитичка стратегија Сједињених Држава намењена Турској, која је увидела да јој то не доноси очекивану корист, већ напротив. Зато је и дошло до промене односа према Србији“.
Кључ за разумевање данашње ситуације
Имајући то у виду, реакција која је уследила била је, практично, неминовна. У тексту под насловом „Повратак Турске на Балкан“, портал „Политико“ указује да „европски лидери изражавају незадовољство због ширења турског утицаја на Балкану, нарочито од када је ова земља кренула у ауторитарном смеру“. Насупрот томе, Европски савет за спољне односе (ЕЦФР) у исцрпној анализи „Од мита до реалности: Како разумети улогу Турске на Западном Балкану“ напомиње да „европски страхови од турског експанзионизма на Западном Балкану нису утемељени у реалности“, да ова земља „жели да се читав Балкан прикључи Европској унији и НАТО-у“, те да је „у местима на којима је изражен сукоб великих сила између Запада и Русије, као што су то Украјина и Балкан, Анкара до сада била у оквирима западног консензуса“.
„Турска јесте чланица НАТО-а, али је исто тако чињеница и да је у протекле три године направила снажан отклон од Запада. Баш зато Запад и негодује“, коментарише Перишић.
У том отклону од Запада, и ЕЦФР види главну опасност: „Права опасност за европске интересе на Балкану није Турска сама по себи, већ Турска изван архитектуре Запада“.
„Ту лежи кључ за разумевање данашње ситуације“, уверен је Војислав Лалић.
„Колико се ове критике односе на Турску, а нису се чуле раније, иако је она и тада настојала да оствари утицај на Балкану, толико се односе и на Русију, као што је Макрон директно и потврдио. Иако Турска јесте чланица НАТО-а, њени односи са Русијом развили су се муњевитом брзином током протеклих неколико година. Ердоган је, једноставно, схватио да треба да игра на другу карту и то је на Западу изазвало огромну забринутост“, указује саговорник Спутњика.
„Садашње турско понашање на Балкану компатибилно је са развојем њених односа са Русијом. Отуда и најављено укључивање Русије у сарадњу Турске, Србије и БиХ. То би имало великог утицаја на релаксирање односа између Срба и муслимана, између Србије и БиХ. Ипак, баш због тога очекујем и отпоре атлантистичких структура у Вашингтону и Бриселу, али и унутар саме Турске, у којој Давутоглу најављује оснивање нове политичке странке, неоосманистичке, која ће бити у служби интереса америчке геополитике“, закључује Срђан Перишић.
Пише Никола Врзић
https://rs.sputniknews.com/analize