Монтирани државни удар од стране државе, свалио је покров не само са леша сопственог система, него и са леша једнопартијског система који се распада ево пуних седамдесет година.
Свалили покров, и затекли призор. Оно што је давно требало да буде сахрањено, што је свуда сахрањено, овдје се још распада у подруму куће. Зашто је томе тако.
У подруму, уз леш једнопартијског система, налазе се и убуђале бале спискова доушника и тушта, на чему почива наречени систем. Све посткомунистичке земље отвориле су полицијске фиоке осим наше, али, овдје – то је темељ државе.
Испоставиће се да је монтирани државни удар, коначно – разорио седамдесетогодиши једнопартијски систем. То ће му доћи главе већ на следећим изборима. Растурио је и, сасвим оголио, институције система. Институције су сада – голе ругобе.
Монтирани државни удар од стране државе, скинуо је маске и многим тзв. опозиционим странкама, невладином сектору, медијима, појединцима – квази интелектуалцима. Некоме је скинуо шминку, некоме психосферу, некоме шапке, некоме капуљаче. Како, коме…
Да ли, уопште, има још једна институција, којој црно чељаде може вјеровати. Има ли једна, од заклетве. Нажалост, нема.
У нашим (не)приликама ради се о наставку оне диктатуре државног пролетаријата – наставку једнопартијског једноумља – који је измишљао и народе, и цркве (Устав 1974.), који је, приде, смислио и покрајине, да би их Светски полицајац промовисао у лажне државе. Да би на територији лажне државе подигао и базу.
О Биндстилу, нисам данима и данима чуо ни једну једину ријеч, док ми сјећање није обновио Хандке. Хандке каже да су САД подигле базу на територији Србије. И, пита: да ли је Србија подигла базу у Калифорнији. Није. Онда, како је Србија крива. Ето, тако. Баш као што су Срби у ЦГ криви за државни удар. Што се тиче српског речника – потрошена је и она Стеријина – „Лажа и паралажа“.
Само наставак оног једнопартијског система, може у 21. вијеку да подиже споменик Брозу. Само продужетак оног једнопартијског система може убицу да позове за свједока. Иста – антисрпска – пракса, врти се преко седамдесет година.
На крају, у функцији је само – измишљени државни удар – све друго, нажалост, само су афере, и афериних афера афере. Кажемо, нажалост, зато што је, нажалост, држава режисер државног удара. Многе, и моге мафијашке афере са пљачкама и лешевима, само су, нажалост – последице истог система. И, послије три године – држава ћути. Тој голој ругоби ништа друго није ни остало, без да ћути. И, покрије се, ушима.
Свједоку – убици – идентитет је открио осуђеник, а не полиција, тужиоци, или судство. Какве су онда то институције, поставља се најпростије питање. Таман какав је и свједок. Свједок је смишљан, и нацртан, по лику државе. Нико не може порећи тај одговор.
Послије женидбе (током државног удара), Врховни државни тужилац пао је у емотивну кризу зарад некаквих прљавих паруљина, које још Данте у „Божанственој комедији“ назива корупцијом. Међутим, случај ВДТ, предсједника Владе не интересује, него врели кромпир баца Шефу у крило. Зашто. Зато што су подјеле стигле и на њихову страну, на које режисер државног удара, није рачунао.
Држави су истргнуте штаке, и богаљ је остала тако, да још стоји, без моћи да направи један једини корак.
Курцио Малапарте објавио је „Технику државног удара“ у Паризу, на стогодишњицу „Манифеста Комунистичке партије“. Да ли је у питању игра судбине или нешто мање, мање је важно. Важније је да су „Државни удар“ забрањивали и фашисти, и комунисти. Овдје, пак, измишљени државни удар, још је једно што у животу одржава какву такву државу. Како год, некад, у будућности, неко ново раздобље – мјериће се од монтираог државног удaра. Сасвим је извјесно да је близу и то вријеме.
Лежећи у затвору ради „Државног удара“, Малапарте пише да није био слободан док је био на слободи, него да је постао слободан, тек у затвору.
Из Малапартеовог „Државног удара“ издвајамо реченицу: „За одбрану државе потребно је знање освајања државе.“
Ових дана, често се подсјећамо великих писаца. Не, шкоди.
Бећир Вуковић/ИН4С