Колико год били креативни, понекад, шлајфујете. Нешто вас вуче назад, не можете ни крочити. Не мислим да сам креативан, знам колико сам изнутра нагрђен, и све празнији пред налетима свакодневних идиота.
Кад трпите, онда нема креације. А трпите оно што називају државом, институцијама, демократијом, мултикултуралношћу, слободним интелектуалцима. Једино, ових дана, спашава ме Хандке, који се винуо, чак, и изнад Нобелове награде.
Одвратно је говорити о црногорској политичкој свакодневици. Још одвратније пратити емисије на којима гостују корифеји одвратности. Подсјетимо се на двије задње: „Начисто“, и „Жива истина“. Ни по јада да су снимане у студију у Доброти.
Ову другу, једва сам издржао. Алергичан сам на новинара ЖИ, и Спец. држ. туж. Никакав вишак креативности није ми потребан, да друкчије замислим лобање једноумља. Овим нацистаљинистичким лобањама, не треба шминка. Ни онај најисфињенији пудер у праху.
У бетоњерку РТВЦГ, Спец. држ. туж., донио је нотес, са именима за гоњење. Удбаши увијек носе нотесе. У том нотесу свакаквих имена, и неспојивих амбиса. Зар – Медо и Миго – на истом списку криминалне банде. Али, тако је то у посткомунистичкој полицијској провинцији Црној Гори, пуних седамдесет година.
Још у дјетињству срео сам се са најмрачнијим причама о комунистичким нотесима – списковима за ликвидацију угледних људи – господе. Како онда, тако и данас.
У Брдима, по злу се памти црвена ташна са нотесом – списком, једног Пипера, на чијем је шатору писало – Штаб за борбу против Васојевића.
Спец. држ. туж. је биће које би требало измислити да не постоји. (Као, мало, проради креација). Измислити – да не постији..!
Нека нова онтологија додатно ће креирати развојни пут наших предака: наш, прапрапредак, исто је живио на дрвету, али, имао је рибљи мјехур, да би се, доцније, спустио на камен крвави, и почео да пуши дивљан. Сеоба са дрвета десила се уочи битке на Туђемилу, али што је важније – прије Велике Шизме.
Онда је, Спец. држ. туж. испотезао књигу – Monografija Montenegro – са исјеченим листовима, али тако, да је у усјечени и истовремено исјечени квадрат, Ди Кеј могао, у два реда, да насложи новчанице од 500 €. И, тако, под пазухо, па преко ‘гране’ па за Инглешку. Такаве сценарије, давно су потрошили петпарачки криминалистички филмови.
Тако би легла једна добро формулисана псовка. Мада.
Има народа код којих псовке нису увредљиве. Код нас псовка је сасвим проскрибована. Иди, у…
Чини се да Спец. држ. туж., има спуштенији мјехур, што је знак да ће наставци „државног удара“ трајати до следећих избора. Преведено и на црногорски језик значи – биће стални прогони ДФ-а.
Међутим, и ове двије лобање из „Живе истине“, превазишла је лобања из „Начисто“. Доктор правних наука, криминолог, није могао да одговори ни на једно питање новинара „Начисто“, а све везано за његову струку.
Питање: зашто, Спец. држ. туж., за три године није – изронио – оружје из тога језера на Косову, којим је требало Црну Гору у црно убрадити, а није. Кад је новинар поставио ово питање, доктор правних наука, криминолог – Валтазар Ракочевић – одједном, избечио је, као да му се подигао мјехур.
Бесмислено је бити његов противник (мислим на др Валтазара Ракочевића, и највећег криминалистичког стручњака у ЦГ). Као што је бесмислено у ЦГ студирати право, ако је још на Правном Мујага Мујовић. Није, баш, била скупа диплома. Занимљиво, плагијати су били скупљи. Можда зато што купац није држао до оригинала.
Уколико нека бића одлучују о најважнијим стварима, онда све постаје – беспредметно. Може ли, месар, викендом, да замјењује ортопеда. Може. Мада.
Негдје, у неком српском селу, у Босни или на Косову, Бога питај гдје, Хандке је једне ноћи изашао из куће домаћина. За њим су истрчали и момци, Србадија лаконога. Хандке је подигао руку, окренуо главу ка звезданом небу, и рекао: „Ово је универзум. Ви не треба да идете у Њујорк да бисте тамо нашли ‘универзум’, он је баш овде, на овом месту“.
Србима из Црне Горе, не треба водич поплочаним путем до Пакла. Ми, живимо у паклу. Он је баш овдје. У улици Слободе.
Бећир Вуковић/ИН4С