Наши садашњи ставови по питању Косова и Метохије се никако не разликују од ранијих. Истовремено, не можемо а да не видимо процесе који се одвијају и притисак који се сада врши из Приштине. Поготово што су тамо, колико разумем, управо дошли на власт ултранационалистички кругови. Очигледно да ће се сви ти догађаји одвијати дуплом брзином. Зато, чини ми се, треба да врло пажљиво пратимо оно што се дешава, пошто је очигледно да Балкан и даље остаје доста немиран регион, и ни у којем случају не смемо да допустимо понављање било којих манифестација насиља, покушаја да се једнострано прекроји мапа Балкана или било које друге акције које могу да резултирају хуманитарном катастрофом.
Ово, у ексклузивном интервјуу за „Новости“, поручио премијер Руске Федерације Дмитриј Медведев, уочи посете Србији поводом празновања великог заједничког јубилеја – 75-годишњице ослобођења Београда. Први човек руске владе учинио је велику част редакцији Ноовости и дописнику из Москве Бранку Влаховићу, одговарајући више од пола сата на питања о односима наших двеју држава, косовском чвору, глобалним изазовима…
* Русија је током више година подржавала Србију у њеној жељи да очува КиМ у свом саставу. Истовремено Запад, игноришући међународно право, признаје сецесију. Да ли све може да се заврши стварањем „велике Албаније“?
– Знате, у више наврата смо на свим теренима, на свим нивоима говорили о томе, да се држимо ранијег става. Полазимо од неопходности поштовања суверенитета и територијалног интегритета Србије. Полазимо од тога да током разматрања и решавања свих питања као основу треба узимати управо међународно право, не једностране акте.
То је, пре свега, резолуција Савета безбедности УН 1244. Све идеје различитих нових уједињења, држава веома су опасне. Пошто на крају провоцирају најагресивније кругове, који су у највећој мери националистички опредељени, да постижу своје циљеве помоћу насиља и оружја, којег је, све у свему, још довољно. Сматрам да су то врло опасне изјаве.
* Ваша посета је везана за 75-годишњицу ослобођења Београда од фашистичких освајача. Какве конкретне кораке у политичкој области наших односа треба очекивати у најближој будућности?
– Пре свега желим да кажем да са великим задовољством долазим у Србију. Желим да захвалим председнику Србије Александру Вучићу на позиву да дођем управо ових дана, тог незаборавног датума за српски и народ наше земље, мислим на 75-годишњицу ослобођења Београда од фашистичких освајача. Наше земље су много настрадале од фашизма. И веома је важно да задржимо исте оцене онога што је било тада, пре 75 година. Те оцене су исте. Нису подвргнуте некој политичкој ерозији. У ствари, то су истините оцене онога што је било. Управо из тог разлога ћу са задовољством учествовати у обележавању тог јубилеја, који је увек добар разлог за разговор. Имаћу разговоре и са председником Србије и са премијерком. Наравно, размотрићемо у каквом су стању наши односи данас. Они су стварно добри, то је истина. То су односи партнера, при томе партнера и у сфери економије, и у политичкој сфери, пошто су наше оцене многих догађаја у свету блиске или се подударају.
Чини ми се да је то веома важно, с обзиром на то које задатке решавају наше земље. Ти задаци су такође јасни. И велика Русија, и Србија која је мања од Русије, али је ипак значајна држава у Европи, желе да се развијају. Желе да животни стандард у нашим земљама буде већи, да се људи осећају боље. Да се развијају здравство, образовање, економија… Да се појављују високе технологије. Да се решавају неодложни, свакодневни задаци сваке породице. И у том смислу, из тог угла развијамо сарадњу. Управо стога је током мојих разговора већ планирано потписивање докумената. Дакле, надам се да је тих десет протеклих година било од користи за наше односе. Наравно, чувам и лепе успомене на посету Београду пре десет година.
* Али, живимо у периоду кад имамо различите интерпретације историје…
– Да, нажалост.
* Како коментаришете ту нову ревизију историје? Сведоци смо да Запад жели да је препише и све тумачи на сасвим другачији начин…
– У праву сте. Покушавају да препишу историју. Није то нова појава у људском животу. И раније је било таквих покушаја. Али, вероватно, најтужније у актуелној ситуацији је то што покушавају не да препишу неке одвојене догађаје, не да изопаче историјску логику, редослед догађаја, него покушавају, у суштини, да препишу историјски тренд, да окрену све натраг. И то је нарочито недопустиво када се ради о таквим најтежим искушењима са којима се суочило човечанство у 20. веку. Мислим на Други светски рат. Па људима моје и ваше генерације увек се чинило да ту не може да дође то икакве ревизије. Може да се оцењује нешто на различите начине, може да се припада различитим таборима, као што се говори, може да се припада различитим странкама… Али црно треба да се зове црно, фашизам је фашизам. Бело треба да се зове бело. Треба да се сећамо тога ко је платио највећу цену за победу, са чијим напорима је та победа одржана. У том смислу, онај савез који смо имали, и та заједничка борба коју смо водили – то очигледно не сме да се излаже никаквој сумњи. Нажалост, у низу земаља је стварно покренут читав талас хипотеза које се не подударају са историјским чињеницама, о томе ко је шта почео, ко је чему допринео, ко је на крају победио, шта се дешавало касније и како могу да се тумаче ти догађаји. Све то је зарад тога да се сакрије најглавније: ради чега су се људи борили и давали своје животе. То понекад води потпуно парадоксалним, можда чак и неприхватљивим тумачењима и интерпретацијама. Неки ђаци у Европи озбиљно тврде да су Европу ослобађале САД. Али знамо да то није тако, него да је Европа ослобођена у значајној мери захваљујући напорима Совјетског Савеза, наравно, уз подршку савезника из других земаља. Али сада је све то већ постало баналност. Сматрам да је задатак наших земаља, наших историчара, цивилног друштва у нашим државама, и у Русији и у Србији, у томе да се супротстављамо тим покушајима, и обележавање јубилеја је управо најбољи терен, најбоља говорница да то буде речено. О томе ћу говорити и током обележавања, за време свечаних манифестација, и обраћајући се Скупштини. Дакле, покушаћу да тај став Русије максимално јасно артикулишем.
* Између Русије и Србије засад нема политичких неслагања. Али, зашто руски инвеститори мало улажу у српску економију?
– Између наших земаља сигурно нема политичких неслагања. Пријатељи смо, још једном могу да поновим, врло слично видимо многе светске проблеме, балканске, европске, азијске… Али не могу да се сложим са вама у томе да Русија уопште не посвећује пажњу економском развоју Србије, инвестицијама у Србији. Вероватно, увек може да се говори о томе да се може више и боље, али су се иначе последњих година, све у свему, те инвестиције акумулирале, и сада укупни обим акумулираних инвестиција у Србији, ако не грешим, износи отприлике четири и по, односно пет милијарди долара. То је одређени ниво. Може да се ради више, и треба да се ради више, али ипак не могу да не кажем да наше највеће компаније присуствују на српском тржишту. Мислим, на пример, на учешће „Гаспром њефта“ у капиталу такве свима познате компаније као што је „Нафтна индустрија Србије“. Није то просто компанија, него је системски значајна компанија која даје велики допринос порезима у Србији. То је основни порески обвезник. Мислим да и тај пример и мноштво других примера, ипак, показују да се инвестициона сарадња одвија.
* Шта недостаје?
– Оно што, чини ми се, недостаје, то је сарадња не на нивоу великих компанија, него на нивоу средњег и малог бизниса. Ту стварно има шта да се ради, и такви контакти би нам свакако били потребни. Што се тиче политике српских власти, ту немам никаквих питања. Чини ми се да је то политика максималне благонаклоности, као што се код правника уобичајено говори, према инвестицијама из Руске Федерације. Наравно, инвеститори треба да се убеде – и добром зарадом, и мирним пореским и другим режимом. Мислим да ћемо током наших преговора та питања размотрити још једном. Дакле, ту је у том смислу све нормално.
* Русија тежи томе да одржава добре односе са свим државама на постјугословенском простору, чак и са земљама чланицама НАТО. Како видите покушаје САД и њихових савезника да увуку мале земље Балкана у НАТО с циљем да се изолује Русија?
– Сједињеним Америчким Државама се свиђа само то што је измишљено у канцеларијама Беле куће, као и Стејт департмента у Вашингтону, свиђају им се само те идеје које на крају воде економском благостању Сједињених Држава. Они то на све начине промовишу, није то тајна, то је основна линија САД. Одатле су те изјаве да Русија подржава једну или другу страну, или да штети на неки начин. У ствари, основну штету наносе управо те тежње САД да доминирају целим светом, укључујући и Балкан и Европу. Узгред, због тих тежњи, или тих жеља, осећа се замор и у самој Европи. Шта то значи? То значи: „Желимо да све оружје буде америчко, купујте га код нас“. Ево шта говоре савремене америчке власти: „Мало новца трошите на оружје, купујте наше оружје. Из неког разлога купујете гас у Русији. Иако је Русија близу Европе, док је Америка далеко, треба да купујете наш гас, пре свега течни природни гас, зато одустаните од ‘Северног тока 2’, обуставите радове на ‘Турском току’…“ То је необуздана, апсолутно ничим неограничена жеља да се доминира целим светом, укључујући и Европу. У том смислу увек смо, по мом мишљењу, имали избалансиран став. Желимо да будемо пријатељи са свим земљама, и наравно, имамо нормалне односе са државама на Балкану, независно од тога којем војно-политичком блоку припадају. Настојимо да те односе развијамо. Истовремено, наравно, не можемо а да не видимо да се једне земље показују као наши пријатељи, а друге се понашају потпуно другачије, да су они, како се уобичајено каже, у фарватеру агресивне политике САД. То је тужно. Али ако се говори о Србији, наравно, ценили смо и ценићемо то што је Србија изабрала избалансирани став у том периоду када су Европска унија и САД уводиле санкције Руској Федерацији. У Србији је отворено речено: „Нећемо то радити. Имамо посебне односе са Русијом, полазимо од историје и од праксе савремених односа.“ Наравно, одајемо признање томе колико је било тешко Србији да сама спроводи такав курс у Европи. Али ипак су те одлуке донете, ценимо их.
* Русија има сјајне односе са Републиком Српском, која је у саставу БиХ. Али се то не може рећи о другом делу те државе који се увлачи у НАТО, и многи аналитичари кажу да тамо може да буде опасна ситуација. Како ви то видите?
– Сви покушаји да се у НАТО увуку земље у којима постоје унутрашње противречности врло су опасни. Тај низ – говорите о Босни и Херцеговини, Републици Српској, али можемо да наведемо и друге земље. А шта се дешава са Грузијом? Шта се дешава са Украјином? Те земље су у нимало једноставној ситуацији. Штавише, нико не пориче да Русија такође има своје интересе у вези са обезбеђењем њене безбедности. Велика смо земља, нуклеарна смо земља, и жеља да се нагомилају базе НАТО у нашој непосредној околини не може да код нас изазива позитивне емоције. Увек смо на то одговарали, и одговараћемо, и политички, и у војном смислу. Када НАТО покушава да асимилује или да укључи у свој састав земље које имају унутрашњи конфликт, то, као прво, противречи, по мом мишљењу, чак и самом уговору о стварању Северноатлантске алијансе, а као друго, бременито је веома озбиљним последицама. Зато земље које су чланице НАТО треба да сто пута размисле пре него што донесу такву одлуку. Узгред, управо због тога сад у Европи крчи себи пут идеја успостављања аутономне, европске безбедности, изван НАТО. Видећемо са чиме ће се то завршити.
* Пре десет година у Њујорку, рекли сте да је време једнополарног света прошло. Сада видимо да је Европа врло послушна према упутствима САД. Шта је неопходно урадити да би свет постао праведнији? Да ли треба да се тежи повратку изгубљеног угледа УН?
– Нажалост, пре десет година сам био у праву када сам говорио са трибине УН, и свет није постао мирнији. По мом мишљењу, исправно сам тада рекао и о томе да је време једнополарног света прошло. Али нисам само ја говорио о томе, него и многи други лидери. То је потпуно очигледно. Могу то да илуструјем на једном врло једноставном примеру. Не тако давно се знатан део светских питања решавао у групи Г8, у којој је, узгред, учествовала и Руска Федерација. Касније су нас избацили оданде, рекавши – „не одговарате нам“, а сада активно почињу да нас маме са различитих страна, говорећи: „Спремни смо да вас опет позовемо, примимо“… Али ствар није само у томе како су нас тамо третирали, него што разматрање светских проблема у формату Г8 данас није могуће. Чак је и тада то било чудно. И на те дискусије у формату Г8 увек су, одлично се сећам тога, звали друге велике земље, стидљиво то називајући форматом outreach, или још на неки начин, али разумејући да то не може да дели само са осам земаља. А сада поготово. Зато сматрам да, безусловно, централну улогу треба да играју УН, Савет безбедности, пошто је то главна, водећа међународна организација. Али важне су и регионалне организације и друге велике организације, као што су БРИКС и Шангајска организација за сарадњу. На крају, управо се тада, 2008, појавила Г20, која сада уједињује 20 највећих економија. Па економски проблеми сада треба да се решавају уз учешће много већег броја земаља. Али идеалан модел је, да нагласим, наравно, УН. Нису оне исцрпеле свој потенцијал, што понекад покушавају да кажу у неким државама. Американци понекад покрећу идеју заједнице демократских нација, подразумевајући, вероватно, то да су то они и неки њихови најближи савезници, док други неће учествовати у тој заједници. Јасно је да је то подела света, и то је врло лоше, пошто ће то водити одсуству комуникација и узајамног разумевања. Мислим да ако будемо градили међународне односе на принципима вишеполарног света, узајамне зависности, узајамног поштовања према суверенитету, одуставши од покушаја наметања неких својих рецепата изградње савремене државе који су засновани на националној пракси, управо тада ћемо моћи да се договоримо чак и са оним државама са којима нам сада то не полази за руком. Сигуран сам да и Руска Федерација и Србија у тим преговорима могу да изнесу своје врло убедљиве аргументе.
СПРЕМНИ ЗА САРАДЊУ СА ПОДГОРИЦОМ И СКОПЉЕМ
*Црна Гора и С. Македонија раније су са Русијом имале добре односе, али под притиском Американаца практично су их поквариле. Данас из Подгорице шаљу сигнале да би опет побољшају односе. Какве су ваше прогнозе?
– Наравно, Русија мора да прати сигнале из различитих земаља. Исправно сте рекли да су се у неком тренутку односи искомпликовали. Али спремни смо за развој односа. Питање није у томе шта је било раније, него какве су данашње тежње, какве су жеље данашњих власти и њихови приоритети. Ако власти поменутих земаља или било којих других желе да развијају односе са Руском Федерацијом на основи равноправне сарадње, имајући у виду и заједничку историју и све остало, спремни смо за то, али за то су потребне истините намере. И то намере које су манифестација политичке воље која је формирана у самој држави, а није наметнута споља. Другим речима, то треба да буде манифестација суверенитета тих земаља. Ако желе да развијају односе, спремни смо за њихов развој.
Бранко ВЛАХОВИЋ
http://www.novosti.rs/