Када су се у априлу 2014. у главном граду Белорусије, Минску, састали председници Русије, Белорусије и Казахстана свима је било јасно да је Евроазијска економска унија пројекат који ће сигурно заживети, али су кружиле бројне информације о томе што ће бити тај савез.
Једно од најчешћих питања је хоће ли то бити корак према обнови Совјетског Савеза или ће то бити нешто попут Европске уније? Састанци Врховног Евроазијског економског савета се одржавају иза затворених врата, што је узрок разним претпоставкама и нагађањима. За аналитичаре је тешко анализирати процесе доношења одлука од стране политичке елите без података које обично достављају инсајдери. Ипак, доступне информације нам дају за право да донесемо неколико закључака о стратешком усмеравању руске државе у бившем совјетском простору. Руску политичку елиту се може дијелити на двије скупине које су створиле двије постсовјетске интеграцијске идеологије. Прва је либерални империјализам, а друга „евроазиство“.
Заправо је ЕЕУ у овом облику представио Нурсултан Назарбајев у свом историјском говору одржаном на Московском државном универзитету „Ломоносов” 29. марта 1994. године. Назарбајев је предложио стварање великог регионалног пројекта састављеног од бивших совјетских држава, наглашавајући богату баштину географских, историјских, културних односа Евроазијских народа, како ју је описао Гумилев и други чланови Евроазиске школе у двадесетом веку. Владимир Путин је овакав облик интеграција јавности представио тек 2011. у чланку објављеном у листу „Известиа“.
РУСИЈА КАО „ЛИБЕРАЛНО ЦАРСТВО”
Пројект Русије као либералног царства први пут је на Државном универзитету у Санкт Петерсбургу 25. септембра 2003. предложио Анатолиј Чубаис, када је одржао предавање у којем је навео основне идеје руског „либералног империјализма”. Средишња идеја такозваног „либералног царства“ је да руска држава може и треба допринети ширењу своје економије у сусједним земљама, како у трговини, тако и на стјецању и јачању имовине, и тако се поставити као центрипетална хегемонистичка сила на бившем совјетском простору.
„Руска држава је заинтересирана за одржавање и развој, а ако је потребно и за обрану темељних демократских институција, људских права и слобода у сусједним земљама“, рекао је тада Анатолиј Чубаис, чије су идеје типичне за западни либерални империјализам. Чубаисове идеје је покупио Леонид Гозман, али он тврди да је руски либерални империјализам у исто време „доминација у постсовјетском простору, али и потчињеност глобалном либералном царству“. Наравно да је ова идеја наишла не велико негодовање у политичким круговима у Москви, али и критику јавног мнења, док су сусједне земље такву идеју схватиле као колонијални статус у односу на Москву, што је у коначници и требао бити.
Алтернатива либералном империјализму је споменути „евроазијство“. Класично евроазијство је рођено још ’20-их година прошлог века у круговима руских емигрантских интелектуалаца, а данас је постало један од кључних политичких и филозофских појмова.
Русија као евроазиска сила није царство у западном смислу те ријечи, него држава и цивилизација истовремено. Док је Чубаисов либерални империјализам замишљен да Русији да регионално лидерство над осталим земљама као колонијама, али да се на глобалној разини истовремено подчињава доминацији америчког царства, суделујући тако у великом хегемонистичком пројекту „Pax Americana“, Евроазијски пројекат је подразумијевао формирање равноправне заједнице држава које су заједно способне постати један од полова мултиполарног свијета.
ПУТИНОВА ЕВРОАЗИЈСКА ДОКТРИНА
Овдје нећемо детаљно појашњавати класично евроазијство, али је већ горе наведено довољно да разбије све заблуде о томе „да је Евроазијска унија лични империјалистички пројекат Владимира Путина и да без њега не би постојао, те да ће заједно с њим отићи у ропотарницу историје“. Та мисао тиња протеклих сто година, а у октобру 2011. руски предсједник у дневном листу „Известиа“ објављује чланак “Нови интеграцијски пројекат за Евроазију – Данас је рођена будућност“. Чланак је садржавао само општа стратешка начела и није било јасно који су темељи идеологије Путинове Евроазијске интеграције.
Након тога тадашњи руски премијер Владимир Путин, током предсједничке утрке 2012. године објављује низ чланака и држи говоре у којима се посебно обраћа другим народима и етничким скупинама Руске Федерације и врло важно руско национално питање појашњава на начин да Русију види као „мултиетничку државу и цивилизацију уједињеног руског народа“. Овдје је важна и терминологија, јер у својој предизборној кампањи 2012. он говори о руском „националном питању“, али нагласак даје на „руски народ“, што се може видјети у изворним текстовима објављеним током кампање.
„Русији је, са својим различитим језицима, традицијама, етничким скупинама и културама, национално питање, без претјеривања, од темељне важности. Сваки одговоран политичар и јавна особа треба бити свјестан да је један од главних услова за саму опстојност наше земље грађанска и међуетничка хармонија. Видимо шта се догађа у свијету и какви све ризици постоје. Стварност данашњице је раст етничких и вјерских напетости. Национализам и вјерска нетолеранција су постали идеолошки темељ за већину радикалних скупина и покрета који уништавају, поткопавају темеље државе и уносе подјеле у друштво“, рекао је Путин, који је касније повукао јасну линију између патриотизма и „пећинског национализма“, заправо шовинизма и расизма.
„Огромне миграције, за које вјерујемо да ће се повећати, неки већ зову нове „Велике сеобе”, способне су мијењати слику заједничког живота и цијеле континенте. Милиони људи у потрази за бољим животом одлазе из подручја у којима трпе глад и сукобе, сиромаштво и социјално пропадање. С погоршањем националног питања се суочавају најразвијеније земље, које су се претходно поносиле њиховом толеранцијом. Данас, једна за другом, најављују неуспјех покушаја да се у друштво интегришу елементи других култура. Не успевају понудити и пружити складну интеракцију различитих култура, религија и етничких скупина. (…) Вјерујем да ми то можемо и знамо како то учинити. Имамо историјско искуство које нитко други нема. Имамо снажну подршку у култури и идентитету и ојачат ћемо земљу коју смо наслиједили од наших предака. У стању смо ријешити проблем интеграције различитих етничких скупина и религија с којима заједно живимо већ вековима. Заједно смо побиједили и у најстрашнијем рату и заједно ћемо живјети у будућности. За оне који желе или нас покушавају подијелити, ја могу рећи само једну ствар – само покушајте“, у јануару 2012. је рекао Владимир Путин.
МЕДВЕДЕВ И ЛИБЕРАЛНИ ОДГОВОР
У свом првом обраћању након реизбора за предсједника, у децембру 2012, Путин даје нагласак на нови курс у руској политици, а у јесен 2013. на пленарној сједници међународног Валдајског клуба је одржао говор у којем још једном потврђује опредијељеност Евроазијском интеграцијском процесу.
„Будућност Евроазијске економске уније, на којој пуно радимо у задње вријеме, није само скуп међусобних споразума. Евроазијска унија је пројекат очувања идентитета народа, повијесног Евроазијског простора у новом стољећу и један нови свијет. Евроазијске интеграције су шанса за земље бившег Совјетског Савеза да постану неовисни центар глобалног развоја, а не да вјечно буду на периферији Еврропе и Азије”, у септембру 2013. изјављује руски предсједник и овај говор је, након онога на Конференцији о сигурности у Минхену 2007, када је нагласио важност мултиполарног свијета, важан за разумијевање каснијих догађаја.
Након Минхена 2007. Би-Би-Си пише „како је разочаравајући говор руског предсједника формула за пропаст која води у нови Хладни рат између Сједињених Држава и Русије“. Након овог је убрзо, у јесен 2013. године, услиједио притисак на Русију који је у коначници довео до грађанског рата у Украјини и неизвјесне будућности те Русији сусједне и некада пријатељске земље. Исто тако треба рећи да је Путин у говору у Валдајском клубу рекао „како Украјина слободно може изабрати с ким ће ући у савез, али да ће Русија покренути заштитне механизме којима ће очувати сопствену економску стабилност”. Изгледа да тада ни њему самом није било на крај памети да би се Кијев усудио помислити на улазак у НАТО пакт, што се касније испоставило као погрешна процјена.
Из свог предсједничког кабинета Путин је тражио да се информације о његовој Евроазијској доктрини пренесу руском народу, руској политичкој елити и међународној заједници. Чланци који су објављивани уочи предсједничких избора били су намијењени народу, говор у Кремљу је био упућен политичкој елити, док је говор у Валдајском клубу био представљање Евроазијског пројекта међународној заједници. Међутим, нису све руске политичке елите подржале предсједникове Евроазијске тежње. Недуго након Путиновог говора у Валдајском клубу, премијер Дмитриј Медведев у руском дневном листу „Ведомости“ објављује чланак „Вријеме једноставних рјешења је прошло“, а Антон Клубков пише да је то био „либерални манифест“ руског премијера. Дакле, руски предсједник и премијер су тада изразили различита мишљења о томе какав курс Русија треба слиједити.
„ЕВРОАЗИЈСТВО” И РУСКИ НАРОДНИ ФРОНТ
Путинова евроазијска иницијатива је у почетку била подржана од стране „Руског народног фронта (ОНФ), организације основане у мају 2011. На парламентарним изборима 2011. Институт за друштвене и политичке студије даје стручну подршку Народном фронту који објављује подужи документ „Програм народних иницијатива“. У програму су представљени темељи Евроазијског пројекта Русије у 21. веку, а то су развој Сибира и Далеког истока, интеграција земаља бившег Совјетског Савеза и обликовање руског националног идентитета. У јуну 2013. Народни фронт се службено региструје као удружење, а спровођење Евроазијског пројекта је једна од кључних точака новог манифеста организације.
„Намјеравамо провести повијесну мисију Русије као Евроазијског интеграцијског центра на овом простору. Остварење Евроазијског пројекта је темељ за сигурност и развој руског и њему повијесно, културно и економски блиских народа“, стоји у новом манифесту Руског народног фронта. Први пут након дуго времена је влада створила утјецајну друштвено-политичку организацију која има јасну идеологију и она је врло блиска ономе што познајемо као евроазијство. Ипак, велику већину заговорника овог пута брину неки новоименовани људи унутар друштвеног покрета, касније и службеног удружења ОНФ. Онда је саопштено да ће Евроазијске интеграције у Народном фронту водити Игор Јургенс, познат по својим либералним и прозападним увјерењима. У интервјуу за руске медије је Јургенс рекао „како сви заговорници евроазијских интеграција, било западњаци, либерали или панслависти, требају имати широке видике“.
Многи су то видјели као покушај да се опречним либералним идејама изврши притисак на евроазијску алтернативну идеологију, али је то био безуспјешан покушај. „Чак и када је покушао сарађивати с политичком елитом, Јургенс није подузео никакве активне кораке како би промовисао своје ставове и либералну идеологију. Разлог је што једноставно није имао подршку у руском друштву. То не значи да је евроазијство у Народном фронту извојевало и коначну побједу. Као општа нестраначка коалиција, Народни фронт ће вјеројатно и даље бити поприште овог идеолошког сукоба“, пише Антон Клубков.
Идеја о Русији као либералном царству је тренутно у идеолошкој кризи из најмање два разлога. Прво, либерални империјализам, који подразумијева ширење руске економије на земље бившег Совјетског Савеза, али и подређеност америчком глобалном царству, не може привући бивше совјетске републике. Евроазија је несумњиво привлачнија идеја, јер се темељи на начелима једнакости, мултикултуралности и узајамне помоћи. Друго, јачање интеграционих процеса у постсовјетском простору долази у тренутку почетка напетих односа и оштрих тонова између Русије и Запада. Покушаји Вашингтона и Брисела да се Русији уведу санкције присиљавају руске прозападне политичаре да из прагматичних разлога напусте идеологију либералног империјализма.
Примјер је говор Дмитрија Медведева, који је након првих санкција на Међународној конференцији о Евроазијским интеграцијама говорио у контексту теме промишљања улоге Русије у глобалној економији. Његово излагање указује да је руски премијер након дугог оклијевања одлучио подржати евроазијски пројект, а не такозвани „либерални империјализам“. Узмемо ли данашњу реалност, чини се да ће као идеолошки темељ интеграционих процеса у постсовјетском простору остати само „евроазијство“ и да је сам Запад, са својим агресивним приступом, избрисао и последње трагове либералне прозападне Русије из времена Бориса Јељцина.
РУСИЈА – БЕЛОРУСИЈА – КАЗАХСТАН
Што се тиче Бјелорусије и Казахстана, на велику жалост западних аналитичара који су писали „како је на састанку Лукашенка, Назарбајева и Путина у Минску дошло до несугласица и да је пројект Москве упитан“, на крају је ипак постигнут споразум о званичном формирању Евроазијске уније најкасније до јануара 2015.
„Самит о стварању Евроазијске економске уније одржан је узалуд. Александар Лукашенко и Нурсултан Назарбајев су се изјаснили против потписивања уговора о нацрту уније због бројних изузећа од уобичајених правила трговине“, писао је „Тајмс”, али је зато руска „Правда“ одмах потом писала како је Русија ипак успјела добити сугласност Минска о стварању ЕЕУ 2015. и да ће документ бити потписан у Астани. Истина, Бјелорусија је као накнаду за свој потпис на споразуму жељела повластице у трговини нафтом и плином. Наравно да је Москва силно жељела да Евроазијски пројект не пропадне, али политичари и интересне скупине нису пристали на уступке који би негативно утјецали на руску економију. Такав начин размишљања је наслеђе из доба Совјетског Савеза и Варшавског уговора, када се СССР као „империјална сила“ довео у ситуацију да мора издржавати своје „колоније“.
Евроазијска економска унија је дугорочни подухват и експерти тврде да је обрачунавање прихода неколико недеља или мјесеци након склапања уговора посве нелогично. Онда су медији писали како ће се службени Минск и Александар Лукашенко тешко одлучити за споразум о формирању Евроазијске економске уније 29. маја 2014. у Астани, а руска „Панорама“ пише „како се у Минску мушки преговарало”. Што то точно значи, не зна се, јер су разговори вођени иза затворених врата.
Међутим, дијалог којег су 29. априла 2014. започели руски предсједник Владимир Путин, предсједник Бјелорусије Александар Лукашенко и казахстански предсједник Нурсултан Назарбајев био је успјешан. Бјелорусија и Русија ће о ограничењима накнадно одлучити у билатералним преговорима. Као уступак Минску, Лукашенку је највјеројатније била понуђена финансијска потпора у неком другом облику. На најаву да изравно давање новца неће бити могуће, експерти су рекли да ће Русија комшијама помоћи кредитима или заједничким пројектима.
ПРЕТЊА ХИЛАРИ КЛИНТОН
Подсјетимо, Евроазијска економска унија Бјелорусије, Русије и Казахстана постоји од 1. фебруара 2015. године. Касније су се скупини придружили Јерменија и Киргистан, а Иран је, што је посебно важно, прије неколико седмица ратификовао документ о успостави режима слободне трговине и система наплате у националним валутама с ЕЕУ. Неколико пута се разговарало о увођењу јединствене валуте унутар Евроазијске економске уније, али у том смислу још нема позитивне одлуке. Занимљиво, шестог децембра 2012. Сједињене Америчке Државе говоре о „рођењу новог глобалног конкурента“, а тадашња државна секретарка Хилари Клинтон убрзо изјављује „како намјерава спријечити стварање нове верзије Совјетског Савеза, који ће заживјети под параваном економске интеграције између Русије, Бјелорусије и Казахстана“. Изјава Хилари Клинтон је била директна пријетња сувереним државама, али међународна заједница на то уопште није реаговала.
Иако се све чешће спомиње и као „политичка унија“, пројекат Русије са Бјелорусијом и Казахстаном је увијек избјегавао политизацију. „Русија никада није посебно наглашавала „политички” аспект, нити било какво оживљавање Совјетског Савеза. Податак који Хилари Клинтон не зна је да Бјелорусија и Казахстан никада нису подржали могућност стварања јединственог наднационалног парламента као што је, на примјер, Европски парламент. Највише о чему се преговара у овом пројекту је Споразум о међупарламентарној сурадњи, који, ако се мало боље погледа, постоји већ и сад“, подсјетио је стручњак Андреј Михаилов.
Споменимо да је током посјете Русији и представник сиријске владе изразио намјеру да се његова земља придружи тадашњој Царинској унији, истакнувши да је земља већ прикупила све потребне документе. Ова изјава је звучала прилично егзотично, али су руски функционери често опрезни у доношењу тако важних одлука. Дакле, политички аналитичари који у медијима изјављују да Евроазијска економска унија може постати нека врста „поновног рођења Совјетског Савеза или руског царства”, потпуно су у криву, нити ће „Русија у потпуности доминирати и осигурати економски и војни утицај на остале земље чланице“. Тврдило се како Москва тиме жели вратити статус велесиле, што се догодило и без притиска на савезнике унутар ЕЕУ.
„Ми предлажемо модел моћне наднационалне уније који може постати један од стубова модерног свијета и играти активну улогу између Европе и динамичног азијско-пацифичког региона“, рекао је Владимир Путин у једном од својих тумачења овог интеграционог пројекта. То је уједно и одговор на питање које оптерећује западне политичаре: „Може ли се Евроазијска економска унија претворити у СССР?“, али и доказ да сви документи, говори, приједлози и анализе о томе што евроазијски пројекат заиста јесте нису добро представљени међународној заједници и свјетској јавности. Сви написи и службени документи о идеји, која се приказује као Путинова замисао, док у ствари постоји већ више од стотину година, углавном су били на руском језику, или на службеним страницама Кремља и руске владе, што значи да они које је руски предсједник задужио за тај посао нису обавили домаћи задатак.
Такав пропуст недвосмислено даје простора и могућности за манипулацију свима који евроазијски пројекат желе приказати као „руски империјализам“, док је стварни класични неоимперијализам био сада већ мртви пројекат Русије као „либералног царства“. Антон Клубков је такође појаснио што је то конкретно требало значити. Јељцинови либерали су били пристали на улогу Русије као регионалне силе која ће тлачити суседне земље, али ће на глобалном нивоу бити у поданичком односу према „америчком царству“. Свима је познато како је завршила Јељцинова гарнитура, а санкције и отворене пријетње Запада, не више руским функционерима, него руском народу у цјелини, учиниле су да су, барем декларативно, остаци остатака такозване „либералне елите“ и сами отворено заговарали пројект евроазијских интеграција.
ПИТАЊЕ УКРАЈИНЕ
Коначно треба рећи и неколико ријечи о Украјини, земљи која је заједно с Русијом, Белорусијом и Казахстаном требала судјеловати у овом пројекту, али се у вељачи 2014. из познатих разлога „предомислила“ и окренула Бриселу и Вашингтону, због чега је рискирала распад по југославенском сценарију. Овај врло прецизан план је за циљ имао преко Украјине поткопати темеље цијелог Евроазијског пројекта, али су ови планови успешно осујећени када је у Астани 2014. потписан споразум којег су крају привели лидери Русије, Белорусије и Казахстана.
Истина је да су руски медији током 2013. велику пажњу посветили Украјини и писали о разлозима за учествовање Украјине у Евроазијској унији. Наведимо само два фрагмента излагања двојице научника и аналитичара, након чега је ваљда јасно зашто је Запад по сваку цијену желио уништити евроазијски пројекат и то тако што је жртвовао земљу од скоро 50 милијна људи. Научник и публициста В. Подгорни је објашњавао потребу приступања Украјине не толико због осталих чланица и Украјине саме, већ због свијета у којем живимо и зато што та земља природно припада евроазијском простору.
„Економска криза у свијету стално расте. Носити се с кризом у Украјини без стварања нове политичке силе је немогуће. Глобална криза либералне тржишне економије, која се темељи на стварању профита по сваку цијену и стимулира прекомјерну потрошњу, апсолутно непотребну за већину становништва многих земаља, алармантно расте. Ми морамо тражити излаз из ове слијепе улице и Украјина мора наћи нови модел који ће довести до синергије с осталим земљама чланицама Евроазијске уније“, пише Подгорни неколико мјесеци прије избијања украјинске кризе и преврата у Кијеву.
Знанственик и аналитичар А. Г. Барабаш наводи „како глобална либерална монетарна економија пропада и да једино евроазијска цивилизација може конкурисати глобализованој и апсурдно либералној тржишној економији“. „Објективни процеси глобализације су економска, политичка и културна интеграција на свјетском нивоу. Међутим, за наше источнословенско етничко подручје таква глобализација је неприхватљива, јер то ће довести до нашег нестанка. Овакав начин развоја економије неминовно доводи до војног, економског, политичког и културног насиља развијених земаља над такозваним ’другоразредним’ и ’трећеразредним’ земљама. Успркос огромним разликама између земаља и народа, географски, на технолошком нивоу, културно и по резервама природних ресурса, земље понављају грешке и пристају да водећим западним земљама буду колоније.
Глобализација ће неминовно завршити уништењем слабих и неразвијених земаља. Такмичити се међусобно могу само земље на отприлике истом нивоу технолошког развоја. Ми у одређеној мери „заостајемо“ за западним земљама и неки наивно мисле да ће нам Запад омогућити да их сустигнемо. Запад нама неће помоћи. У позадини глобализације чучи пријетња да се источнославенска и евроазијска цивилизација растворе у трулежу американизоване прозападне мочваре. Од виталног је интереса заштитити свој идентитет, културу и традицију. То се може учинити јачањем граница увођењем визног режима за све, без изузетка, осим за грађане Евроазијске уније, па чак и отказивањем уговора са Свјетском трговинском организацијом, подизањем царина на већину производа који уопште нису важни за наше грађане и подстицањем унутарње производње.
Треба увести јединствену валуту која ће имати покриће у злату. Морамо напустити разорно начело проширења производње и не би требало бити вишка роба, јер је то бескорисно расипање природних ресурса. Земље Евроазијске уније могу осигурати довољно хране за своје грађане, што многе земље не могу без увоза. Етничке скупине могу бити успјешне само ако одбаце понижавајућа начела либерализма. Ово је дуготрајан процес који од лидера тражи изванредну личну храброст, а од друштва одбацивање претјераног конзумеризма, и да се приоритет да начелима заједништва. Држава може бити успјешна само ако је успјешна најмање половина њених грађана. Пространства Украјине, Русије, Белорусије и Казахстана су наша земља, земља наше дјеце и унука и трајат ће вековима. Морамо штитити своју земљу, своју културу и начела заједништва“, пише Барабаш у тренутку док је још веровао да ће Украјинци донети по њих најисправнију одлуку.
Вашингтон је „успешно“ искључио Украјину из овог процеса, али велики пројекат који удара у саме темеље неолибералне доктрине је и даље смртна опасност за политичку, финансијску и предузетничку елиту Запада. Штавише, евроазиски пројекат је осмишљен да дугорочно пређе границе бившег совјетског простора, што се види на примјеру Ирана, стога се не треба чудити реакцији Вашингтона који ће, ако буде требало, до краја искористити Украјину само да заустави „епидемију“ другачије мисли и политичке филозофије од ове коју, нажалост, познајемо и живимо у нашем региону.
Извор logicno.hr, standard