Не тако давно, бројни медији пренели су вест о постојању хиљаду вахабија у Републици Србији, као и да се „неколико десетина њих сматра екстремистима и опасним“. Поставља се питање, да ли је могуће да од хиљаду припадника вахабијског покрета (има их и много више) само десетина представља претњу за безбедност?
Људима који се професионално баве проблемом исламског фундаментализма и екстремизма, а то су пре свега политиколози религије, ова информација је одавно добро позната и не представља никакву новост. Ширење ове ригидне интерпретације ислама почело је деведесетих година двадесетог века. Наиме, избијањем рата у Босни 1992. године, на Балкан долазе радикалне исламске организације које су ратовале у Авганистану против Совјета, да пруже подршку босанским муслиманима. Радикална вахабистичка идеологија присутна је у свим земљама насељеним муслиманским становништвом, али нигде се није ширила таквом брзином и са таквим успехом као на територији Косова и Метохије, јужне српске покрајине. Како тврди албанска новинарка Арбана Џара за бечки лист Стандард (Der Standard) у тексту из 2013. године, на Космету број муслимана који практикују вахабизам прелази 50 хиљада, а према последњем извештају о тероризму америчког Стејт Департмента чак 403 албанских џихадиста са Космета приступило је организацији Исламска држава у Сирији и Ираку.
Опасност од ширења овог радикалног исламског учења Србији прети и са територија јужних општина Бујановца, Прешева и Медвеђе. До сада је забележено да су се двојица становника Бујановца, инспирисана вахабистичком идеологијом, отпутовала на сиријско ратиште. То су Муаз Ахмети из села Велики Трновац, који се прикључио сиријским опозиционим снагама у борби против режима Башара ал Асада и Фатон Јусуфи, џихадиста рођен у Врању који је одрастао у Бујановцу, одакле се упутио у Сирију и постао члан Исламске државе.
Ширење вахабистичког учења заступљено је и на територији Рашке области, додуше не у толикој мери као на Космету, али и више него довољно да представља опасност. Један број муслимана из Рашке области је за време, али и после рата у Босни прихватило вахабизам и од тада улажу велике напоре да прошире ову идеологију, пре свега на млађу муслиманску популацију, али и на остало сунитско становништво које практикује „умерени“ ханафијски мезхеб. До сада је регистровано неколико стотина припадника вахабијског покрета на територији Рашке области. Такође, немали број муслимана из овог дела Србије било је активно у џихадистичкој армији Алије Изетбеговића, у периоду од 1992-1995. године. Није на одмет поменути и да Грегори Копли, председник Асо¬цијације за међународне стратешке студије из Вашингтона тврди да је територија југозападне Србије и северне Црне Горе „Балканска Мека“ вахабизма.
Како би цео проблем био јаснији, навешћемо нешто о самом вахабистичком учењу. Вахабизам је огранак сунитског ислама, чији је творац саудијски теолог Мухамед ибн Абдул Вахаб. Верује се да је овај исламски учењак рођен око 1703. године и да потиче из племена Бани Тамим. Одбацивао је сва учења и идеје које су настале после 3. века, по исламском рачунању времена, које почиње од 622. године, тј. од преласка Пророка Му-хамеда из Меке и Медину, догађаја који муслимани називају хиџра. Ова идеологија залаже се за ревитализацију „чистог“ извор¬ног ислама, који је практиковао Мухамед и његови следбеници и одбацује све покушаје иновација унутар исламске религије. Вахабити верују да сваки муслиман мора поштовати законе које прописује света књига свих муслимана Куран, у којој су записане речи Божије и Суна, традиционални списи у којима су записана дела и речи Мухамеда и његових сабораца. Вахабизам се противи многим обичајима које остали муслимани практикују, као што су слушање музике, биоскоп и телевизију, поседовање слика као и цртање других људских бића, женама је забрањено да возе аутомобиле, забрањено је и коришћење традиционалних бројаница приликом молитве, ношење амајлија…
Вахабити се чак противе и помињању имена Мухамеда као и обележавање његовог рођендана, јер сматрају да је Пророк био човек, дакле смртник, а и он се сам противио вери у друге људе, јер је то ништа друго до порицање Бога. Вахабити дају велики значај ритуалима и традицијама. Тако на пример, храну увек треба узимати са три прста, воду пити у четири гутљаја са три паузе, увек десном руком и то седећи, опонашајући Божијег посланика Мухамеда и његове саборце. Велики број вахабита не брије браде, носе традиционалну и скромну одећу, као што Куран налаже, а многи их због ових ритуала зову и „људи традиције“.
С обзиром да се ради о једном исламском покрету који је данас и више него заступљен у целом свету, друштвено је оправдано па чак је и неопходно његово проучавање, што је задатак научне дисциплине под називом политикологија религије.
Aутор: Милан Вукелић,
Докторанд Факултета политичких наука у Београду специјализован за питања исламског фундаментализма и екстремизма