“Ловио сам људе. Прогањао многе чији је грех био љубав према нацији, вери и традицији. Бавио сам се гадостима, борио за комунистичке обезбожене идеале”, говорио је генерал, бивши безбедњак, хашки сужањ, преобраћени покајник док се исповедао гласно, разголићујући своје грехе.
Није штедео себе, као што некада није имао милости за друге за које се претпостављало да нису на линији црвене “догме”.
Ипак његово покајање огледало се у потпуној преданости вери и молитви. Некада горд ментално укрућен идеолошки инфициран, обучен да у сваком човеку тражи деликвента или издајника успео је у Хагу да се суочи са заблудама испразних норми живота ван вере и Творца.
Мир је нашао у сталној молитви дружећи се са библијом и књигама светих отаца. Ходао је по просторијама притворске јединице бранећи се од нечастивог мирисом тамјана кадећи своје сапатнике. На службама би чтецирао оцу Воји.
Певао је гласно, одговарао на јектенија. Носио је велики напрсни крст као прота. За кратко време ушао је у све тајне и финесе саслужитеља. Постао нека врста хашког црквењака. Генерал ипођакон, богомољац са ловоровим еполетама. Њега је фолклорни режим необавештеног легалисте “уловио” у Србији илегално пребацио у Републику Српску где је званично ухапшен и предат Хашком трибуналу.
Тог дана на службу је стигао уз помоћ ходалице на точкићима. Болест, храњена “адекватном” негом затворских лекара,га је полако обарала. Копнио је губио физичку снагу док се духовно челичио.
Издржали је молитву гласно се исповедио. Када га је отац Воја причестио, добио је снагу, одбацио ходалицу о закорачио сигурним кораком према просторији на чијем зиду је био окачен телефон говорница.
“Идем да се поздравим са породицом”, рекао је мирно са неким пркосом и кочоперношћу у глави.
Остали затвореници су стајали у шоку.
Изашао је лаганим кораком, ходајући стабилно, стао поред телефона позвао супругу и одједном се,након краћег разговора, стропштао на под. Остали су притрчали али је за генерала већ било касно. Још један Србин склопио је очи у Хагу. Миран, без грча и гримасе лежао је на стомаку. Из слушалице која је висила чуо се женски плач.
Особље затвора наредило је затвореницима да се повуку у своје ћелије. Стигли су лекари и службе за увиђај.
На месту где је лежао остала је тамна флека као сенка или силуета његовог тела. Стражари су месецима у чуду заобилази просторију у којој је издахнуо, остављајући на поду свој отисак, генерал покајник, Божји угодник, хашки црквењак са ловоровим еполетама.
Мишо Вујовић/ИН4С