Лингвиста и теолог Александер Герлах сматра да масовни протести који тренутно потресају многе земље света, биле оне сиромашне или богате, имају различите конкретне поводе, али да незадовољство свуда има исти узрок.
Глобализација има много победника, али и губитника. Ови други ових дана и месеци демонстрирају широм света. Листа држава у којима има немира је дуга и обухвата земље широм света.
Поводи протеста су слични – у Либану се ради о порезу на употребу друштвених мрежа, у Хонгконгу је животни простор прескуп, у Чилеу је то било поскупљење јавног превоза, у Француској су окидач биле цене бензина.
За оне који су у последње три деценије постали победници глобализације, потпуно је несхватљиво да повећање цене карата за само пар центи може тако дубоко да узнемири милион људи. Међутим, ту се не ради о недостатку емпатије с њихове стране, већ о томе да су се светови у којима живимо полако, корак по корак, удаљавали један од другог.
О томе сведочи политичка поларизација која такође постоји широм света и иде дуж линије наведених економских проблема. Гласање за Брегзит, као и избор Доналда Трампа, у широј јавности схватају се као протест оних који се осећају искљученим из друштвених збивања. Тако долази до отуђења у сопственој земљи, нестаје осећај припадности.
Неолиберализам као узрок сваког зла?
Френсис Фукујама је то описао у својој новој књизи „Идентитет“ као осећај „индигнације“ односно мешавине понижења и беса. И заиста, какав је то осећај када нисте у могућности да себи приуштите карту за превоз до посла, а морате да је купите јер у граду где радите нема приступачних станова? Склони смо да разлог за такве појаве аутоматски видимо у неолиберализму. То можда није потпуно погрешно, али то је само део приче…
Ниједна глобална економија која се заснива на расту не може трајно да опстане – у ово наше доба глобализације, када се ресурси Земље ближе крају. То заправо нема везе са приватизацијама које су један од синонима за неолиберализам.
Много је важније следеће: тамо где нема раста, нема ни камата. Због тога чак и у богатим земљама, као што је Немачка, више није одржив систем пензионог осигурања који се ослања на одређени приход од годишњих камата на депозите. Пензиони фондови и осигурања стога улажу у једино што је још сигурно – бетон.
И тако се потражња за некретнинама широм света повећава, што онда доводи и до раста цена. Неколико посматрача то сматра главним покретачем протеста у Хонгконгу.
Тржишна економија и капитализам у слепој улици
Стога је више него гласан позив на ренационализацију економије чак и у САД, некад земљи наде, окренутој ка будућности. У земљи наводно неограничених могућности, велика напуштена подручја и сиромаштво великог дела становништва сада су реалност.
Тамо где су се, пре само једне генерације, људи селили са Аљаске на Флориду због новог посла, данас поново одлазе да живе код рођака, да не би завршили на улици као бескућници.
Тржишна економија и капитализам – које барем у уставним демократијама пре свега чине личне слободе које би требало да воде до самосталности, а преко образовања до просперитета – тако су завршили у ћорсокаку.
Због тога је на крају крајева свуда у опасности демократија – јер политичка партиципација више не води просперитету и финансијској сигурности. А управо то је до сада било обећање демократије. Све док се проблем не почне решавати ту, у корену, бићемо сведоци све више протеста и нереда – а не мање.
Александер Герлах је лингвиста и теолог, виши сарадник Карнегијевог савета за етику у међународним односима, и виши научни сарадник на Институту за религију и међународне студије на Кембриџу.
Коментарише за Њујорк тајмс и Ноје цирхер цајтунг. У периоду 2014–2017. био је стипендиста на Харварду, а 2017–2018. стипендиста на Националном универзитету Тајвана и на Градском универзитету у Хонгконгу.
АУТОР:АЛЕКСАНДЕР ГЕРЛАХ
ИЗВОР:DW (ДОЈЧЕ ВЕЛЕ)