Одрицање од ћирилице данак „братству и јединству”

Диван је текст „Ћирилица и ми” судије М. Благојевића, објављен 31. октобра у „Погледима”. И ја осећам потребу да изнесем своја запажања о нашем „нихилистичком односу” према ћирилици. Морали смо да платимо цену за то што је Београд био главни град СФРЈ. Због тога на РТ Београд није могло ништа да „иде” на ћирилици, јер то не би преносили остали студији у тадашњој држави (Љубљана, Загреб, Сарајево). И у мом Љигу већина фирми написана је латиницом, кафу пијем у „Башвуду”, а сваки дан пролазим поред бифеа „Елефант” (за оне који не знају енглески, на излогу је нацртано слонче).

У бившој ЈНА користила се искључиво латиница, чак и у Македонији, где је, као и у Бугарској, у употреби искључиво ћирилица. Био сам војник далеке 1966/67. у Штипу. Када сам пред демобилизацију казао свом другу писару у канцеларији командира батерије да ми карактеристику у војној књижици напише ћирилицом, доживео сам да ме командир пита: „Шта ти изиграваш?” Одговорио сам му да хоћу да ми то прочита отац кад дођем кући.

Александар М.Миловановић/Политика